Turska i Maroko članice EU

„Prvi dani vlade nacionalnog jedinstva koju je formirao Muhamed Ben Abes nisu jednodušno prihvaćeni kao uspeh, ali nikada se dotad nije desilo da jednom tek izabranom predsedniku republike bude odobren toliko dugačak „grejs period” – oko toga su bili saglasni svi komentatori. Često sam razmišljao o onome što mi je rekao Taner, o međunarodnim ambicijama novog predsednika, pa me je veoma zainteresovala informacija koja je prošla gotovo neopaženo; mislim na vest o obnavljanju pregovora o skorom prijemu Maroka u Evropsku uniju; što se Turske tiče, datum je već bio utanačen. Rekonstrukcija Rimskog carstva bila je, dakle, u toku, dok je na unutrašnjem planu Ben Abes besprekorno povlačio poteze.

Najneposrednija posledica njegovog izbora bio je pad stope kriminaliteta, i to enorman: u najopasnijim četvrtima ona je sada bila desetostruko manja nego ranije. Veliki uspeh je u najkraćem roku postignut i na planu smanjivanja broja nezaposlenih, koji je pre toga beležio neverovatan porast. Za to je, bez ikakve sumnje, moglo da se zahvali masovnom povlačenju žena s tržišta rada, a to je, opet, bilo povezano sa nezanemarljivom revalorizacijom dečjih dodataka, što je bila prva mera koju je, simbolično, preduzela nova vlada.

Činjenica da je isplaćivanje ovih prinadležnosti bilo direktno uslovljeno prestankom svake profesionalne aktivnosti na levici bar je u prvo vreme izazivala negodovanje; ali s obzirom na veliki pad broja nezaposlenih, i to negodovanje je ubrzo prestalo. Neće, pri tom, biti rasta budžetskog deficita; povećanje dečjih dodataka u celini je nadoknađeno iz sredstava ušteđenih drastičnim kresanjem budžeta namenjenog obrazovanju – što je ranije bila glavna stavka u državnom budžetu. U novouspostavljenom sistemu, obavezno školovanje odnosilo se samo na niže razrede osnovne škole – to jest mesec gore-dole do navršene dvanaeste godine života. Ponovo je uvedeno svedočanstvo o završenom osnovnom školovanju kao kruna obrazovnog procesa, a mladi su potom podsticani da se upišu na neki zanat. Finansiranje srednjeg i višeg obrazovanja od sada će, po njegovoj zamisli, u celosti biti privatno…”

Surovi raspad sistema binarne opozicije levi centar – desni centar, na kojoj je od pamtiveka počivao politički život u Francuskoj, izazvao je u medijskoj sferi jednu vrstu otupelosti koja se graničila sa zanemelošću. Tako smo mogli da gledamo Kristofa Barbijea, sa šalčetom na pola koplja, kako se, sav jadan, vuče od jednog do drugog TV studija i više ni sam nema snage da komentariše istorijsku promenu za koju nije pretpostaviti da će se desiti – za koju, ako ćemo pravo, niko nije pretpostavljao da će se desiti. Pa ipak, malo-pomalo, kako su nedelje odmicale, počele su da se stvaraju male opozicione oaze. Prvo to behu sekularisti sa levice.

Ličnosti od kojih se to najmanje moglo očekivati, kao što su Žan-Lik Melenšon i Mišel Onfre organizovali su protestne skupove; Front levice i dalje je postojao, barem na papiru, i već se moglo predvideti da će Muhamed Ben Abes imati dostojnog izazivača na izborima 2027. godine – ne računajući, razume se, kandidatkinju Nacionalnog fronta. Nasuprot tome, bilo je i grupacija, kao na primer Savez studenata selefija, koje su javno osuđivale nemoralno ponašanje, zahtevajući stvarnu primenu šerijata.