Kandić, generali i OVK

Godinu dana pred izbijanje sukoba na Kosovu išla sam u Peć na promociju knjige jednog mog prijatelja. Situacija je bila rovita, kao i ranijih godina. Bilo je uobičajeno da se autobus usred noći zaustavlja u nekoj nedođiji u Srbiji, pred „granicu” sa Kosovom, kako bi policija legitimisala putnike. Često i s detaljnim pregledima prtljaga. Do Peći sam nekako i stigla, ali kad je trebalo da se vratim upozorena sam da je opasno, jer u jednom selu na međugradski autobus Albanci pucaju. Moj prijatelj je rekao da će me odvesti kolima drugim putem do jednog brda preko kojeg prolazi autobus, kako bih ga tamo uhvatila. Bez problema smo kolima stigli na to brdo na kojem je patrolirala policija koja je imala veoma dobar pogled na selo. Posle izvesnog vremena, iza krivine po prašnjavom putu, pojavio se autobus koji je išao velikom brzinom kad je počela paljba iz jednog dvorišta. Ušla sam u autobus pitajući se da li je to što sam videla moja zemlja. Jer videla sam i spisak Srba, koji mi je pokazao predsednik suda, Srba koje, u vreme „miroljubivog” Rugove, treba odstreliti „kada dođe vreme”.

Ovu epizodu sam opisala povodom teksta gospođe Kandić („Politika”, 13. februar). Plemenita je njena misija i rad u regionalnom centru koji treba da imenuje sve žrtve i ustanovi činjenice o svim ratnim zločinima. U pravu je i kada kaže da ne treba biti ravnodušan i bezdušan prema žrtvama. Zbunjuju, međutim, njene zamerke hvalospevima (u ranijim prilozima „Politike”) generalu koji je, kako kaže „ratovao” protiv NATO-a. Koliko sam razumela, ona ne smatra da je NATO bio armada protiv koje su ratovali generali VJ, valjda zato što je surov napad na jednu suverenu zemlju bez dozvole Saveta bezbednosti bio označen kao „Milosrdni anđeo”... Ona doduše priznaje da je NATO gađao mostove, vojne i javne objekte, ali ne pominje da je gađao voz, bolnice, da je gađao kolonu Albanaca koja je dolazila iz Makedonije, da je bacao osiromašeni uranijum... Prema gospođi Kandić izgleda da su generali ratovali samo protiv civilnog stanovništva i to samo protiv Albanaca, a da je OVK, koji je naoružavan i obučavan iz inostranstva, bio samo posmatrač događaja i nije napadao vojsku i ubijao civile i vojnike. Dakle, prema gospođi Kandić, Vojska Jugoslavije nije trebalo da pruža nikakav otpor ,,Milosrdnom anđelu”, a trebalo je i da dozvoljava da OVK na Kosovu radi šta hoće s nealbanskim stanovništvom, a i albanskim koje mu se suprotstavljalo.

Najmanje što se može reći je da je strašno sve što nam se dešavalo tokom raspada zemlje i na samom Kosovu. Ali optuživati Vojsku Jugoslavije i reći da nije ratovala protiv NATO-a, bez obzira koliko je to bilo unapred osuđeno na propast, ili je napadati, jer je ratovala protiv onih koji su rušili zemlju koju ona legitimno brani, ne razumem.

Ne sumnjam da gospođa Kandić saoseća sa svim žrtvama, nezavisno od nacionalne pripadnosti, ali stičem utisak da se stalno postavlja kao neprikosnoveni, apsolutno objektivni sudija o veoma kontroverznim događajima ove naše balkanske krčme.

Profesorka na Fakultetu za poslovnu ekonomiju i pravo