Šta posle rasta?

U skladu sa procenama Fiskalnog saveta, ove i naredne godine teško da možemo očekivati rast BDP-a. To bi ukratko značilo da ćemo se tek 2018. naći na nivou proizvodnje iz 2008, odnosno, da ćemo se suočiti sa izgubljenom decenijom. Budući da je ekonomski rast na neki način religija savremenog sveta, eliksir koji olakšava imamentnu teskobu života, obećanje ničim neograničenog napretka, stvar nije jednostavna sa aspekta očekivanja velikog dela populacije. Dakle, posledice velike recesije prete da idealni svet stabilnosti, inkluzivnosti i dugotrajnog rasta uruše.

Situacija nije ružičasta ni u SAD, gde 80 odsto stanovništva nije imalo rast kupovne moći u poslednjih 30 godina. Vladajuće političke klase širom Zapada uznemirene su stagnacijom, koja otvora vrata populističkim pokretima.

Postavlja se pitanje šta treba da se desi da naša potraga za beskonačnim ekonomskim rastom ne postane fatamorgana? Kejns, u svom čuvenom članku ,,Ekonomske mogućnosti naših unuka”, pisao je tridesetih da nam je period izuzetnog prosperiteta pri ruci i da će svetski ekonomski problemi uskoro biti rešeni novim tehničkim inovacijama. Kejns, nažalost, nije bio u pravu. Mi i dalje živimo u strahu od siromaštva, nejednakosti i nezaposlenosti. Stalna potraga za materijalnim bogatstvom i dalje je naš primarni cilj, uprkos činjenici da je prosečni stanovnik Zapada, a i Srbije, danas višestruko bogatiji nego tridesetih. Ogromna akumulacija bogatstva slabo je zadovoljila apetite našeg materijalističkog društva. Problem je u tome što bogatstvo ne korelira sa srećom. Veća plata je uvek poželjna, ali kad stignemo do cilja shvatamo da nam ni to nije dovoljno. Naime, mi ne uspevamo da shvatimo koliko se naše želje vremenom menjaju u novim okolnostima.

Ovo objašnjava zašto je ekonomski rast, više od čistog bogatstva, ključ za funkcionisanje našeg društva. Ekonomski rast pruža svakom od nas nadu da možemo da se izdignemo iznad našeg sadašnjeg stanja, iako će, naravno, taj san ostati nedosanjan. Zbog toga priče naših roditelja o zlatnim Titovim sedamdesetim nisu čudne. Naime, iako se mnogo manje imalo nego danas, i iako je praktično zemlja tek podizana, ,,višak optimizma” činio je naše pretke tako zadovoljnim. Serije poput ,,Posle dve hiljadite” izgledale su tada više nego uverljivo.

Ovo nas dovodi do fundamentalnog pitanja: ako se svet ili barem Evropa, pa i Srbija, ne vrate ekonomskom rastu, šta onda? Ekonomisti – pesimisti veruju da je potencijal za ekonomski rast sada mnogo manji nego u prošlom veku. Nova industrijska revolucija nam je podarila smartfon, ali to se jedva može porediti sa ekonomskim efektima velikih dostignuća 20. veka (struja, automobili, avioni, filmovi, televizija, antibiotici). Optimisti smatraju da će se praktično sve digitalizovati. Na primer već postoje „Gugl” eksperimenti sa autom bez vozača, dok roboti neguju stare u Japanu. Međutim, šta se dešava s radnicima koji su zamenjeni mašinama? To je korisno za poređenje današnje situacije sa početkom 20. veka kada su se američki farmeri, koji su činili 38 odsto radne snage 1900, preselili u gradove postajući visokoproduktivni radnici u novim industrijama, dok se ekonomski rast brzo udvostručio.

Danas, kupovna moć američke srednje klase jedva da je porasla u poslednjih 30 godina. To pokazuje da njena produktivnost u novim poslovima (ako ih uopšte pronađu) stagnira, što znači da je ekonomski rast iščezao. Dakle, mi živimo u doba industrijske revolucije, ali bez ekonomskog rasta. Snažan softver radi za puno ljudi, a oni zamenjeni nisu u stanju da pronađu nova produktivna radna mesta.

Postavlja se ključno pitanje: kako živeti u svetu bez ekonomskog rasta, kako podsticati ljude, koji će znati da ne mogu da ispune svoje nade za znatnije podizanje životnog standarda? Danski ekonomski model pokazuje da je ipak moguće motivisati radnike. Danska ima najviše mesto u ,,kvalitetu posla u Evropi”. Nivo autonomije dat radnicima je veliki, podstiče se mobilnost na radnom mestu i smanjuje strah od gubitka posla. Nije čudo što je 2013. Danska proglašena zemljom najsrećnijih ljudi. Nažalost, naša zemlja kotira se pri začelju.

Institut za evropske studije