Slavujevo doba i Ita Rina u Leskovcu

Leskovac – U Leskovcu je prošlog vikenda premijerno prikazan dokumentarni film „Slavujevo doba” koji slika Srpski Mančester između dva svetska rata kada je ovaj grad doživeo kulturni i privredni procvat. Film traje sedamdeset minuta, reditelj je Bojan Vuletić, scenario su napisali Selena Stanković i Zvonimir Šimunec, poznati novinar i producent, koji je prošle godine inicirao multimedijalni projekat posvećen Leskovcu koji obuhvata izložbe, monografiju, dokumentarni i igrani film. Ostalo je još snimanje igranog filma čiji je početak planiran za kraj idućeg leta. Snimanje će trajati osam nedelja, na lokacijama u Leskovcu i Beogradu. Scenarista je Kokan Mladenović, producent je „Intermedija netvork”.

Ko je bio preduzimljivi čovek sa nadimkom Slavuj koji je prvi u Leskovac doneo film i otvorio novo poglavlje u kulturnom i društvenom životu grada? U maju 1938. godine „Politika” je pitala – da li će Leskovčani gledati sebe na filmu zahvaljujući svom preduzimljivom zemljaku Slavuju. Novinar i hroničar Leskovca Sava Dimitrijević napisao je knjigu „Bubnjara iz Slavujev bioskop” u kojoj prenosi svedočenja Leskovčana o čuvenom bioskopu „Slavuj” i njegovom osnivaču i vlasniku Dušanu Stankoviću Slavuju. Nakon putovanja po Francuskoj gde je gledao filmove, Stanković je u Leskovcu nabavio aparaturu i počeo da prikazuje filmove u svojoj kafani. Nadimak, koji je postao porodični, dobio je po tome što je u kafani čuvao slavuje koji su slobodno leteli.

Dušan je bio jedan od najbogatijih Leskovčana koji je poznat i po tome što je 1933. godine u Leskovac doveo tada anonimnu mladu glumicu koju je potom odveo u Pariz na školovanje. Bila je to kasnije čuvena Ita Rina. Dušan je držao kafanu koja je uveče pretvarana u bioskop. Imala je bilijar, a kasnije i šahovski sto. Najpre je prikazivao neme filmove, a u kafani je bio i klavir na kom je pijanista pratio neme filmove. Iznad je stajao napis „Pivnica i ton kino Slavuj”.

Kafanu i bioskop nasledio je Dušanov sin Dragutin Stanković zvani Dragi Slavuj, koji je unapredio bioskop. On je lično išao u Beograd i donosio filmove. Sala je uvek bila krcata. Prema pisanju Save Dimitrijevića, ispod bioskopskog platna bio je bilijarski sto. Preko dana se igra bilijar, a uveče, kada radi bioskop, Dragi okrene bilijar i na njemu sedi publika i gleda film. Danju je to bila kafana sa velikom baštom, sa puno stolova, stolica i cveća, a uveče bioskop u kom su prikazivana najznačajnija evropska ostvarenja tog perioda.

Dragi je bio šeret koji je smišljao duhovite reklame za svaki film, a u Leskovcu se posebno prepričava zgoda sa magaretom. Elem, jedino bankar Graočankić nije išao u bioskop „Slavuj” i pričao je po čaršiji – „Samo ja ne idem u bioskop Slavuj”. Dragi Slavuj uzme magare, na njega stavi tablu sa napisom – „Samo ja ne idem u bioskop Slavuj” i plati Ciganče da po ceo dan šeta magare ispred Graočankićeve banke.

Poznata je i njegova smicalica sa bubnjarom koja se našla i u nazivu pomenute knjige. Evo kako Dimitrijević to opisuje na leskovačkom dijalektu: „Kd uđeš u bioskop „Slavuj” – s leve strane u ćošku je kube – napraveno od železno bure za živu sodu, kazujev Mile Merza i Gaca Manić, advokat. Na toj železno bure napravena vratanca, a u bure zapalena sveća od liciderski kolači, kupeni kude Dragi voskara. Na prozorče na furunu Dragi Slavuj zalepija crvenu rtiju (hartiju, prim. M. M.) i ti kad gledaš u furunu vidiš plamen, misliš – gori vatra, priđeš da ogreješ ruke, a ono – ladnooo! A toj i ne važno, važno je da onaj sveća što gori u kube deluje na gledaoci psihološki. Ladno gim, al kad pogledav u kube i vidiv unutra crveno, vikav – bubnji, bubnji, će se zgreje.

Kultni bioskop „Slavuj” je radio od 1920. do 1948. godine. Dragi Slavuj je u nekoliko navrata hapšen, bio je u nacističkom logoru u Mauthauzenu, posle rata robijao je u Nišu, a 1948. godine mu je nacionalizovana kafana, inventar, bioskop i sav nameštaj u kući. Umro je 1956. godine. Poslednji film u bioskopu „Slavuj” prikazan je 25. aprila 1948. godine, a već 2. maja otvoren je novi državni bioskop u kom su održane samo četiri projekcije.