O đavolima i ljudima

Ako se za nekog danas u 21. veku može reći da je još uvek istinski filmski umetnik i autor, a ne samo filmskim stvaralac, onda je to sigurno ruski reditelj Aleksandar Sokurov (1951., Sibir). Osim što je scenarista i reditelj, on je najčešće i direktor fotografije, čak i inženjer zvuka. Kompletni autor, koji ne prestaje da iznenađuje. Zamislite samo kakav je umetnički entuzijazam bio potreban da bi se snimio 90-minutni dokumentarno-igrani film samo u jednom kadru! A takav je njegov film „Ruski kovčeg”.

Reditelj sa istančanim osećajem za poetiku dugih kadrova i za atmosferu, miljenik je filmskih kritičara kao autor sa kultnim statusom. Pažnju je skrenuo još sa prvim filmom „Usamljeni glas čoveka” (1978.), pa „Danima pomračenja”, antologijskim filmom „Mati i sin” kojeg je kasnije pratio „Otac i sin”, da bi usledila i trilogija o moćnicima 20. veka: „Moloh” (o Hitleru), „Taurus” (o Lenjinu) i „Sunce” (o caru Hirohitu), i vanserijski filmovi „Aleksandra” i onaj poslednji „Faust”, za koji je osvojio „Zlatnog lava” 68. Venecijanskog festivala.

Aleksandru Sokurovu je 43. Fest priredio omaž retrospektivu, na svečanom otvaranju uručio nagradu „Pobednik” za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti, juče mu je u Kinoteci uručen i „Zlatni pečat”, a u današnjem broju „Politike“, jednom od mnogih koje je tokom svoje karijere dao za naš list, ovaj umetnik sabira svoje utiske, govori o velikom zamoru od jednog filmskog junaka i dvema sestrama – Evropi i Rusiji...

Kakav je bio osećaj kada ste sa scene Sava centra videli pred sobom punu dvoranu?

Od reflektora uperenih na scenu, nažalost nisam video ništa. Postoji to disanje i poseban duh publike u sali, ali nisam glumac ni glumica da to sve mogu da osetim. Ja sam ipak reditelj.

Ali, reditelj koji film doživljava i tvori kao umetnost, a ne industriju zabave. Da li ste vi umetnički elitista?

Ne bih rekao, samo radim ono što umem, a znam da ne umem da „štancujem” stvari. Ne zato što su oni koji to tako rade gori od mene, već ja drugačije jednostavno ne umem. Mogu samo da radim ono što sam osmislim i što sam napravim, a sve ostalo je van mog domašaja. Moram sam da osmislim priču, sam da je dramaturški razvijem, da sve imam u svojoj glavi, a ne da neko drugi to radi za mene.

Uz to vi ste i snimatelj, vrlo često i inženjer zvuka i montažer u svojim filmovima, dakle kompletan autor u onom punom smislu, kako su to podrazumevali pokretači fenomena autorskog filma?

Nekada davno je autorski film bio jedini mogući film. Film je i počeo od autorskog, dok neko nije shvatio da se na tome mogu zarađivati i velike pare, pa je deo filma prestao to da bude. Ali, u svom začetku film je živeo kao autorsko stvaralaštvo.

Vi u autorskom filmu opstajete kao jedan od poslednjih Mohikanaca?

Mislim da postoji mnogo reditelja koji rade ono što žele. I u Evropi i u Rusiji, verujem i u Americi.

Vi ste se „sreli” sa Hitlerom, sa Lenjinom, carom Hirohitom, ali ste se nedavno družili i sa samim đavolom ekranizujući Geteovog „Fausta”?

To „druženje” nije bilo baš komforno, jer film nije poetsko delo već profesionalni rad. U opisu posla reditelja otprilike 98 posto zauzima rad, rad i rad, a svega dva posto umetnost. Bio je to težak rad, zato što sam se umorio od tog junaka. Imati posla svaki dan sa takvim likom, ulaziti u njegove dubine, dovodi do toga da počneš da ga shvataš i razumeš i postaješ mu suviše blizak i to postaje veoma opasno. Znate, kada sveštenici obavljaju proces isterivanja đavola, mnogi od njih postaju posle bolesni. Znam nekoliko pravoslavnih sveštenika koji su posle toga obolevali od teških bolesti, a jedan od njih je i umro. To je jako težak proces.

Vi ste se brzo oslobodili đavola?

Đavo ne postoji kao poseban lik, on je u nama. Postoji samo bog i čovek, a đavo je unutar čoveka i sve te kontroverzne stvari, ponekad i zločinačke, one su u čoveku. Mnogi ljudi u svojoj duši nemaju mesta za đavola, zato što su ih roditelji vaspitali na taj način da ne poštuju đavola u sebi. Kod nekih ljudi je to potpuno drugačije. Nisu vaspitani, nemaju individualni svet u sebi i oni vremenom postaju đavolski likovi u našim životima. Prave zločine, svađaju ljude i donose mnoge patnje ljudima.

Među aktuelnim ličnostima na političkoj i umetničkoj sceni, ko je po vama najveći „đavo”?

Video sam takvog čoveka, ne mogu da vam kažem kako se zove, nije živ. Video sam čoveka koji je imao taj strašni naboj groznih, odvratnih osobina. Zaista postoje takvi ljudi, a ima ih mnogo i među umetnicima. Genije i zločinac su slični pojmovi. Puškin se ne bi sa mnom složio, ali su život i istorija pokazali da ti talenat ne daje zaštitu od destrukcije i zločina. Postoji veliki broj ljudi koji imaju ogroman talenat, ali su jako opasni po društvo i čovečanstvo, jer u svoja dela stavljaju te neke tempirane bombe. To može da bude i film, može da bude roman, muzika.

Iz vašeg filma „Ruski kovčeg” jasno se može videti da je Rusija bila jedna od kolevki evropske kulture i umetnosti, a tada ste mi rekli da je Evropa to posle odbacila?

Nisam rekaoda nas je Evropa odbacila, već sam rekao zbogom Evropo, odnosno da ne treba Evropa Rusiji niti Rusija Evropi, ali da nismo spremni za rastanak.

A kako danas gledate na to?

Smatram da je Rusija mlađa sestra Evrope i da je Evropa Rusiji potrebnija nego što je Rusija potrebna Evropi. Čini se da Evropa smatra Rusiju kopiletom.

Boli li aktuelna medijska demonizacija Rusije?

Mislim da Rusija samu sebe više demonizuje i to je ono što me boli i pogađa. Evropa nikada i nije bila tolerantna prema Rusiji, uvek je bila pomalo gorda prema Rusiji. Previše gorda sestrica, tako da tog poštovanja prema Rusiji nikada neće biti. Makar ja to neću doživeti.

Ta ista Evropa, pa i Amerika, toliko puno koriste iz ruske kulture, umetnosti, nauke, sporta i kako onda može biti toliko gordosti?

Izgleda da za to postoji neka podloga, treba o tome razmisliti. Pogledajte ko se kako ponaša. Ne treba sebe smatrati onim ko je uvek u pravu. U Rusiji se to ponekad dešava. Rusi često misle da su samo oni u pravu, a svi drugi u krivu. Mislim da je najveći strah za Evropu ta nepredvidivost situacije sa Rusijom. Zar je iko mogao da zamisli šta će se dalje dešavati kada je Jeljcin odlazio. Previše je bila radikalna ta promena. Svi streme ka nečem konzervativnom i stabilnom. Ni Starom ni Novom svetu ne trebaju neka velika iznenađenja i ako hoćeš da zadobiješ novo mesto u sistemu civilizacije ili da pobediš u nekom takmičenju, treba da razviješ civilizovanu državu. Ne vojsku ili oružje, već državu u kojoj imaš dobro vaspitanje, dobro obrazovanje u samom narodu...

Da se vratimo filmu, šta ćete nam sledeće dati?

Sada spremam jedan dokumentaran film i dva igrana filmove. Pišem scenarija. Jedna ideja se odnosi na renesansu, a drugi na priču o dvoje mladih ljudi. Sada treba videti kako to sve složiti.

Opet ćete nas zadiviti vašom strašću za dugim kadrova?

Ima reditelja koji prave mnogo duže kadrove od mene.

Nisam baš sigurna.

Znam da mislite na to što sam „Ruski kovčeg” snimio u jednom kadru i slažem se da to niko drugi ne bi uradio, ali zaista mnogi reditelji snimaju filmove sa dugim kadrovima. Najbitniji je sadržaj, a ne dužina kadra.