Gde pronaći čoveka

U pravu filmsku čaroliju na 43. Festu bez sumnje spada i film „Bele noći poštara Alekseja Trjapicina” („Poštareve bele noći”) Anreja Končalovskog, nagrađen „Srebrnim lavom” za najbolju režiju na prošlogodišnjem Venecijanskom festivalu.

Poetsko-realistički film o malim, običnim ljudima većim od života, sniman je na severu Rusije, na obalama jezera Kenozero, gde u bogatstvu prelepe i raskošne prirode živi omalena zajednica siromašnih ljudi, potpuno izolovana od spoljnog sveta. Zanimljivo je što je ovo i kvazidokumentarni film, svi „glumci” u njemu, pa i poštar Aleksej, igraju sami sebe. Profesionalnih glumaca u filmu nema. Zato sve pršti od autentičnosti i nekog uzbudljivog realizma, na granici sa magičnim. Vizuelno lep (snimatelj Aleksandar Simonov) i duboko emotivan egzistencijalistički film.

Na Festu je dočekan i „Rez”, novi film Fatiha Akina, prvi o genocidu nad Jermenima u Turskoj tokom Prvog svetskog rata koji potpisuje reditelj turskog porekla. Nažalost, od svoje snažne, epske priče na važnu istorijsku temu i svog dobro napisanog scenarija o sudbini Jermenina Nazareta (Tahar Rahim), koji posle preživljenog pokolja traga po celom svetu za svojim izgubljenim ćerkama, Fatih Akin je načinio amerikanizovano-romantizovani kvazivestern film, klasičnog holivudskog izgleda.

O kontroverznom kralju kokaina, Kolumbijcu Pablu Eskobaru, filmove su snimili i Oliver Stoun i Džo Karnahan, a za najnoviju polubiografiju koja je proizvod fikcije „Eskobar – izgubljeni raj” Holivud je angažovao italijanskog reditelja Andrea di Stefana. Festova publika sinoć je videla Benisija del Tora kao Eskobara, koji je nedavno za „Politiku” rekao: „Gradio sam njegov lik kroz pokušaje da razumem one koji su ga doživljavali kao sveca i pokušaje da razumem i one koji su ga smatrali đavolom...” Još jedna izvrsna Del Torova uloga, kojoj je pristupio pažljivo i zbog koje se znatno ugojio kako bi bio što sličniji čoveku „svecu i đavolu”.

Večeras je na Festovom programu i zanimljiv američki film „Rvanje sa ludilom” („Foxcatcer”) Beneta Milera („Kapote”), istinita priča o osvajaču olimpijske zlatne medalje u rvanju Marku Šulcu (igra ga Čening Tejtum), kroz koju reditelj američki san pretvara u noćnu moru. Zlatnim rvačem gospodari njegov sportski sponzor, čuveni multimilijarder i sportski fanatik Džon du Pont, iza čijeg se lika i dela krije teški psihopata i manipulator, zbog čega je i ubijen.

Sutrašnji Festov dan u „Sava centru” obeležiće film Gorana Radovanovića „Enklava” sa svojom svetskom premijerom, ali i filmovi Džona Burmana i Malgoržate Šumovske.

Britanski i svetski klasik Džon Burman nudi svoj poluautobiografski film „Kraljica i domovina”, nastao kao svojevrsni nastavak kultnog filma „Nada i slava”, posle 27 godina. Film klasične režije, ali mladalačkih osećanja tokom rekonstrukcije jednog doba života u kojem je slava bledela, a nada se gasila. „Rat je bio završen, starije generacije su se ’očistile’ od pojmova imperijalizam i britanska imperija, a mi iz mlađe generacije nadali smo se da će se Engleska potpuno transformisati. Međutim, klasni sistem je ovekovečen, školski je ispoliran, a Engleska nije postala ono što smo mi tada očekivali i nadali se da će postati”, rekao je nedavno za „Politiku” Burman, definišući osnovnu nit svog filma.

Pravo sa 65. Berlinala na 43. Fest stigao je i „Srebrnim medvedom” za najbolju režiju nagrađen film „Telo” Malgoržate Šumovske. Filmska priča o sudskom istražitelju-krivičaru, postarijem udovcu, njegovoj anoreksičnoj ćerki Olgi i psihoterapeutu Ani, na fin, šarmantan i duhovit način govori o problemima suočavanja sa gubitkom voljenih osoba, prilično je kompleksna meditacija o usamljenosti srca i sukobu između racionalnog i verovanja u natprirodne sile. Kroz tri lika Šumovska nudi pogled na tri radikalno različita pristupa telu i duši. Jedan kroz anoreksiju, drugi kroz svakodnevne susrete sa mrtvim telima i treći kroz terapeutske seanse komunikacije sa astralom. Vrlo dobar film koji ne treba propustiti.

----------------------------------------------------------------

Festivalski „garažni film”

Iz filma „Unutra” Mirka Abrlića i Jelene Marković

I u Festovom programu „Mikrovejv” (Dom sindikata) ima šta da se vidi. Reč je o domaćim no budžet filmovima, nekomercijalnim filmskim delima nastalim uz pomoć štapa i kanapa, kao neka vrsta alternative glavnoj kinematografskoj struji.

Lideri ovog srpskog „garažnog filma” čije je postojanje evidentno, jesu Milutin Petrović i Saša Radojević, koji jedan drugog pomažu, i pišu i režiraju i glume. Egzistiraju sa tim svojim šarmantnim sindromom Petra Pana, tvoreći – film u filmu o filmu – pod nazivom „Petlja” (Milutin režira, snima, montira, bira muziku, a Saša piše i glumi), u kojem se događa taj susret Holivuda i evropskog andergraunda, vizuelno istražuje fenomen erotike i traga za čarobnjakom slike. U želji da budu neka vrsta avangarde dvojac Petrović–Radojević istrajava, živeći i stvarajući u nekom svom svetu, u kojem mora da im je lepo.

Za filmove poput „Petlje” neophodno je postojanje nekog malog bioskopa ili dvorane u multipleksu, u kojima bi oni mogli biti na redovnom repertoaru, kako bi se dala šansa publici koja takve filmove voli. U takvom bioskopu sigurno bi svoje mesto našao i film „Unutra” Mirka Abrlića i Jelene Marković. Iako zanatski nesavršen, ovo je jedan od onih filmova koji imaju značajan socijalno-društveni angažman i edukativnu funkciju. Reč je o zatvorskoj priči, čija je radnja smeštena u specijalizovanoj zatvorskoj bolnici na odeljenju za osuđene narkomane. Autori iznose činjenicu o postojanju samo jedne takve u celoj Srbiji (Centralni zatvor u Beogradu), upoznaju gledaoce sa pravilima ustanove, ali i hijerarhijskim, samoorganizovanim poretkom osuđenika, unutrašnjom i spoljnom destrukcijom. Glavni junak Jovan na služenje jednogodišnje kazne stiže „čist” (od droge) i potpuno zdrav (bez hiva ili hepatitisa C), a u ustanovi koja bi trebalo da ga potpuno rehabilituje, postaje i narkoman i bolesnik. Sa stanovišta velikog upozorenja mladima – koristan film.