Hoćemo li dočekati srpskog Vilija Branta
Фото Томислав Јањић
Izdavačka kuća „Laguna”, objavila je novi roman Vuka Draškovića (1946), pisca i političara, pod intrigantnim naslovom: „Isusovi memoari”. Nije, naravno, reč o Isusu, i njegovim memoarima, već o sudbini Veljka Vujovića, foto-reportera, zvanog Ćopavi Isus, koji svojom kamerom beleži ključne događaje iz novije srpske istorije.
Vuk Drašković, autor je romana „Sudija”, „Nož”, „Molitva”, „Ruski konzul”, „Noć đenerala”, „Doktor Aron”, „Vija Romana”, „Tamo daleko”, knjige autobiografske proze „Meta”, knjiga eseja „Ja, malograđanin”, „Odgovori”, „Koekude Srbijo”, „Podsećanja”, publicističkih knjiga „Sve moje izdaje” i „Kosovo”. Njegove knjige prevođene su na bugarski, češki, engleski, francuski, grčki, italijanski, poljski, rumunski, ruski, španski, turski, ukrajinski...
Knjiga govori o devedesetim godinama, prošlog veka, u kojima vlada Slobodan Milošević (Marko Lazić), govori o mitinzima opozicije, ratovima, stradanju naroda. Ali ni ovi, kao ni svi prethodni sukobi, još nisu završeni?
Od prošlosti se ne može pobeći, ali u prošlosti ne smemo živeti. Poslednja decenija 20. veka, najtragičnije je razdoblje u novijoj srpskoj istoriji. Kao država i narod, doživeli smo najveći poraz i počinili najveće zločine. Na našu nesreću, mi smo i danas zavetovani politici poraza i počinjenih zločina, umesto da učinimo ono što su učinili Nemci i Japanci, posle njihovog nacionalnog sloma. Priznali su poraz i svoje zločine, a novu politiku očistili od primesa prethodne politike poraza i zločina. Službe bezbednosti, njihove mreže, kao i većina srpske nacionalne i duhovne elite, a oni su kreirali politiku poraza i zločina, i danas su naši korifeji i u tome je naša tragedija.
U romanu ne skrivate da je bilo zločina na svim stranama, ali vi opisujete srpske zločine: paljenje muslimanskih sela, ubijanje komšija, rušenje džamija?
Moj Isus, glavni junak romana, Srbin je, svedok je koji optužuje, koji nije slepza balvane u srpskom oku, i neće da velike zločine Srba ni prećutkuje, ni opravdava zločinima drugih nad Srbima. Lakše mi je bilo pisati „Nož”, jer su Jugovići u tom romanu bili nevine žrtve, a nevina žrtva je i tužilac i sudija. I kao pisac, i kao čovek, bio sam obavezan da progovorim i o nevinim muslimanskim žrtvama iz Donje Čemernice.
Rat je bio verski, i građanski, ali najviše pljačkaški. Mnogi su se obogatili na narodnoj nesreći?
Nije bio ni verski, ni građanski, nego samoubilački, a najveća krivica je na ondašnjem beogradskom režimu. Odbili su sve ponude za reformisanje i opstanak Jugoslavije. Branili su komunističku ideologiju, a ne Srbiju i Jugoslaviju. Pokrenuli su rat, sa nadom u komunistički puč u Moskvi, i novi ruski valjak do Berlina i Balkana. Kada se to nije desilo, opstanak komunizma u Srbiji, branili su lažnom parolom o Velikoj Srbiji, odbijajući sve mirovne planove. Odbijanjem plana Z–4, skrivili su egzodus Srba u Hrvatskoj, a odbijanjem sporazuma u Rambujeu uzrokovali su NATO bombe, i gubitak Kosova. Proizveli su mržnju, konclogore, osramotili naciju strašnim zločinima, poput onog u Srebrenici. Njihovi eskadroni smrti ubijali su protivnike sopstvenog ludila i u Srbiji. Na stradanju miliona, i na krvi jedne velike države, obogatili su se, a njihova zla, njihova propaganda –predstavila je kao neizbežnu bitku za odbranu nacije. I ta propaganda živi i danas.
Kako danas gledate na 9. mart 1991. Koje su greške tada napravljene, zašto nije bilo većih rezultata?
Slažem se sa Tarasom, jednim od junaka romana, da je 9. marta 1991, pokušana kontrarevolucija, rušenje komunističkog nasleđa do temelja, ali da je samo tri dana kasnije, na Terazijama, takozvana plišana revolucija istakla cilj – evolucija komunističke revolucije. I deset godina kasnije, 5. oktobra 2000, kada je pao Slobodan Milošević, krenuli smo u popravljanje režima i šminkanje njegove politike najvećeg nacionalnog poraza i zločina. I koji je rezultat? Srbija je i danas u brazdi te politike: poraz i zločine ne priznaje, u raljama je nerasformiranih službi bezbednosti, a ogromna većina medija satanizuje Evropu i Zapad, bučnije i primitivnije, nego za vreme vladavine samog Miloševića.
U poglavlju „Autobus”, u kojem su svi pijani, a krenuli su u Knin, pijane su i vaše rečenice?
Da, da bih i stilom istakao pijanstvo i ludilo toga rata. Srpski vladika, u tom autobusu, kaže: „Idemo u krstaški rat protiv križa.”
Da li vam je foto-reporter Đorđo Vukoje bio prototip za izradu lika Veljka Vujovića?
Ćopavi Isus iz mog romana nasledio je karakterne osobine foto-reportera Đorđa Vukoja, dragog i plemenitog čoveka, jednog od najpoštenijih hroničara onoga zla koje nas je zadesilo u poslednjoj deceniji minulog veka.
Ovo je, kažete u romanu, drugo vreme: vlast je ista, ali vreme nije isto. Da li se nešto menja u sistemu vladanja?
Vlast je ista, i biće ista, sve dok se ne odrekne politike poraza i dok bude branila, ili relativizovala počinjene zločine. Na temeljima stravične politike, vođene devedesetih godina prošlog veka, vrata Evrope i civilizovanog sveta – nećemo otvoriti, pa ma koliko se vlast zaklinjala u Evropu i evropsku budućnost. Nedavno sam u Njujorku započeo razgovor sa jednim taksistom, poreklom iz Gane. Kada je čuo da sam iz Srbije, odgovorio je: „A, Srbija, Srebrenica.” Takvu predstavu u demokratskom svetu imaju o nama, eto, i najobičniji ljudi. Hoćemo li, pitam se, dočekati srpskog Vili Branta? Daleko smo mi, i od moralnog, i od mentalnog preporoda.
U romanu, narod slavi Dejtonski sporazum, i prestanak rata. Ljudi govore da će sve opet biti kao pre rata?
Ogromna većina ljudi u Jugoslaviji nije želela rat. On je režiran od strane nacionalnih elita, istih komunističkih službi bezbednosti, sveštenstva, i fukare, koja je u ratu videla priliku da se obogati i proslavi. Zaista, čim je stigla vest da je u Dejtonu potpisan sporazum, na svim frontovima u Bosni i Hercegovini zaćutalo je oružje, i počelo je slavlje.
-----------------------------------------
Ubistvo Borisa Njemcova
Strašno je pratiti komentare ubistva Borisa Njemcova na našim društvenim mrežama. Ogromna većina opravdava zločin i pripisuje ga Amerikancima, na isti način na koji i danas mnogi u Srbiji, krive zapadne službe za ubistva Ivana Stambolića, Zorana Đinđića, zločin na Ibarskoj magistrali, likvidaciju Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović, sudije Nebojše Simeunovića – kaže Vuk Drašković.