Prosvetarska etika i duh egalitarizma

Nedavno sam na jednoj društvenoj mreži napisao, činilo mi se, dve bezazlene rečenice: „Svi to izbegavaju, ali jednom će ipak morati da se otvori i pitanje koliko radnih sati ima jedna nedelja u prosveti. Bez ljutnje i mirno.” Kliknuo sam, i seo da čitam Baumgartnerovu autobiografiju. Vratio sam se posle tri sata da proverim koliko ljudi smatra da sam ispao pametan, što je lekovito za sujetu svakog od nas, čak i kada ne priznajemo.

Dobro me, međutim, kap nije pogodila kada sam pogledao reakcije. Naružili su me gore nego da sam čitač strujomera, privatni izvršitelj i Toni Bler zajedno. Te ništa ne razumem, te da bilo šta u životu znam znao bih i da nema učitelja, nastavnice, profesora i školskog domara koji, osim redovnih časova, pismenih zadataka, dogovora oko ekskurzija, ne sagoreva do poslednjeg atoma snage organizujući i maratonske sesije dodatne i dopunske nastave. Bilo je i onih koji su mi tri sata uporno pisali kako bi mi pisali i duže kako ništa ne razumem, ali ne mogu da gube vreme na budalu zato što, kao i svake večeri, baš pripremaju novu prezentaciju koju će sutra prikazati svojim učenicima.

Pošto očigledno nisam sposoban da u 140 karaktera objasnim šta mislim, zahvalan sam urednicima „Politike” što su mi omogućili da to pokušam da učinim u 4.500 karaktera. Ovo je moj odgovor njima.

Naravno da nisam mislio da prosvetni radnici treba da rade kao na pokretnoj traci, sa uperenom lampom u lice, ili da je 40 sati rada nedeljno, neto, u školi, ključno merilo zainteresovanosti za posao za koji su, nema sumnje, bedno plaćeni. Verujem, a znam bar desetak sjajnih nastavnika i lično, da bar polovina onih koji uporno predaju vole posao koji im ne obezbeđuje pristojan život i da još više vole decu kojoj svakog dana pokušavaju da utuve da postanu dobri, odgovorni i požrtvovani ljudi.

Ali, uopšte nije stvar u tome. Zabezeknulo me je što su oči hteli da mi izvade baš ti nastavnici, profesori (bilo je među njima i odličnih profesora univerziteta) za koje pouzdano znam da su dobri, vredni, pametni, konkurentni i sposobni.

Naravno da se nije javio nijedan džabalebaroš koji je poslednju pripremu za čas obavio dok je Milka Planinc sprovodila program ekonomske stabilizacije. Razume se da ne drže do mojih opaski na reformu školstva oni koji su u školama poslednjih 25 godina statirali, dok su se menjale stranke, ideologije, slike iznad table – od maršala za strugom do Svetog Save iz novina – sve gledajući da u svakom poretku budu isti dosadni mediokriteti. I ne znaju da društvene mreže postoje, pa mi nisu odgovarali, ni oni koji se plaše kompjutera, ali, poput direktorke škole koja je bila u centru pažnje ovih dana drugim povodom, veštačko cveće na stolu naslanjaju na monitor računara.

To me je porazilo i rastužilo.

Zašto najbolji brane najgore? Zašto vredni hoće da zaštite lenje, na svoju i štetu te dece koju podučavaju za manje od 40.000 dinara mesečno? Kakva je to prokleta esnafska solidarnost sa onima koji im se svakog dana smeju na hodniku i u zbornici? Za čije babe zdravlje, drugovi i drugarice, dame i gospodo?

Kažu: „Ne možeš da očekuješ da ljudi više u školi rade dok država ne obezbedi uslove.” Jeste, loše je organizovana ovo država, odavno. Jeste, lete još uvek pare iz budžeta na nepotrebne stvari, i moglo bi i sada da se odatle nađe nešto (ne dovoljno, svakako) dodatnih para za plate profesora.

Ali, zar ne bi bilo mnogo bolje i efikasnije da se uvede malo konkurencije u srpsko školstvo? Prestanite da branite gore od sebe, tako sebi oduzimate od usta. Nije budžet za plate nastavnika i profesora - cigareta na velikom odmoru pa da se deli, da ima i za drugaricu koja je navikla da se ogrebe za dim, dok svoje pare troši na nešto drugo.

Kad kažem, dakle, da ćemo morati da porazgovaramo, zrelo i odgovorno, o tome koliko se nedeljno efektivno radi u većini srpskih škola, mislio sam na to da je nužno da počnemo da pravimo sistem u kome onaj ko stvarno radi, sprema se i sada za časove, pokušava da od te bede srpske prosvete ipak napravi sistem koji sprema decu za život, bude drastično bolje plaćen od onih koji kradu bogu dane po školama. Kradu dane, a možda i nešto drugo, opipljivije.

Nema mesta za sve sadašnje u školama. I ne treba da bude. Ne bi Bora Stanković, Radomir Šaper, Nebojša Popović postali prvaci sveta da su u tom timu 1970. igrali svi koji su se zatekli na terenu onda kada su oni počinjali san. Neko je morao i da ispadne i da se ne mota oko nogu onima koji znaju i kojima je stalo.

Direktor „Trast market risrč”