Zid ćutanja

U jednoj od boljih emisija ugašenog „Utiska nedelje”, trojica uglednih umetnika su oštro, hrabro i dugo govorili o potrebi da se preispitaju nacionalni mitovi, da shvatimo realnost o Kosovu, istinu o Prvom svetskom ratu i ostale zablude o nama. A onda se dogodio dramski zaplet kakav se ponekad vidi samo u nekom vrhunskom engleskom komadu u kojem se između pitanja života i smrti provuče nešto sasvim trivijalno samo da bi čitavoj priči dao neku novu dimenziju.    

Na pitanje Olje Bećković da li vam smeta što upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta režira koncert Lepe Brene, trojica umetnika bezobalne slobodoumnosti počeli su da prave dramske pauze, pronalaze izgovore i čekaju da ih neki blok reklama spasi od suočavanja s kolegom i folk divom. Nismo na kraju saznali da li trojici musketara slobodne misli u Srbiji smeta što prvi čovek velikog teatra postavlja na scenu hitove o Miletu i disku, ali smo nekako primetili da i među razbarušenim umetnicima vlada isto, gvozdeno pravilo cehovske solidarnosti. Kao što vlada i među doktorima, advokatima, profesorima, novinarima i u svim onim profesijama koje je, izgleda, neko ubedio da u društvu igraju važnu ulogu. A političari znaju da to nikako ne može biti istina.   

Tako je sasvim razumljivo i da profesori uglednog Biološkog fakulteta ne žele da pričaju o plagijatu koleginice, jer se svakako mnogo gore stvari dešavaju na nekom drugom fakultetu. Razumljivo je i kada lekari odbijaju da pričaju o korupciji kolega, jer se zbog nekoliko slučajeva baca ljaga na čitavu profesiju. A jasno nam je i kada novinari pravdaju Brankicu Stanković zbog skandaloznog odnosa prema kolegi iz Bete, „jer znamo kroz šta je sve prošla”. Bude nam neprijatno kada čujemo da izgleda niko u Fudbalskom klubu Novi Pazar nije video ko je to uperio pištolj u slepoočnicu fudbalera, koji se usudio da promaši penal, ali opet shvatimo da je i to neki ekstremniji vid solidarnosti naoružanih fudbalskih menadžera i saradnika.

U Srbiji se predugo gotovo svi ozbiljni društveni problemi čitaju kroz samo jednu prizmu – hoće li to odgovarati našoj opciji, našem timu ili, možda, mom bankovnom računu? Ali u tim teškim, ozbiljnim raspravama o komadanju države ili njenom teritorijalnom integritetu, Srbija je nekako neosetno podeljena na stotine profesionalnih, cehovskih državica, s njihovim neizabranim liderima i nepisanim zakonima. I zidovima ćutanja oko njih.

Možda je naš kolega malo koruptivan, ali ipak je naš kolega. A u onoj drugoj profesiji inače se događaju mnogo gore stvari, ali ćute i oni, jer su svesni da bi se sve raspalo samo ako bi progovorili. Nije jasno koja to politička, društvena sila može da razdvoji pojmove elementarne profesionalne solidarnosti i notornog prikrivanja korupcije, kriminala u našim redovima. Ali je jasno da o tim zidovima ćutanja glavu razbijaju svi oni koji ne pripadaju odabranim, posebnim profesijama.