www.odjeci_i_reagovanja.com

Hvala – (upisati višu silu po sopstvenom izboru) – na Internetu.

Da ga nema, trebalo bi ga izmisliti.

Ne možete da se setite naslova/stiha/refrena omiljene pesme?

Naći ćete ga upravo na mreži. I to u trenutku.

Niste sigurni koji je glavni grad Laosa?

Ništa lakše. Rezultat nakon par sekundi pretraživanja: Vijentijan, pop. 250.000.

Ne možete da stupite u kontakt s davno izgubljenim prijateljem ili rođakom?

Niko vam ništa ne garantuje, ali šansa da ga pronađete uz pomoć Interneta veća je nego uz pomoć Interpola.

Ljudska vrsta je (prevashodno) dobra, eto čemu nas svetska mreža neprestano uči. Pozitivni, korisni sadržaji na njoj brojem daleko premašuju one negativne, destruktivne. Svi ti novi oblici povezivanja, saradnje i udruživanja, mogućnost brze, lake i jeftine komunikacije, višesmernost informacija i opšteg znanja, te njihova apsolutna, gotovo ničim uslovljena dostupnost – sve je to tu za nas. I to u neograničenim količinama. Pa i ako sve to dobijamo u slobodnoj mešavini s onim elementima koji predstavljaju nesavršenost Interneta koja je uvek na kraju nesavršenost ljudske vrste – čitava stvar opet vredi.

Jer Internet i nije ništa drugo do naš precizan otisak u beskraju virtuelnog prostora.

U Srbiji se ovaj medij – kao i mnogo toga drugog uostalom – nažalost, razvija sporije nego što bismo želeli. Za razliku od 47 odsto stanovništva EU koje redovno koristi Internet, kod nas je taj broj znatno niži, 24 procenta. Dobro je, naime, da je i toliki, s obzirom na sve. Tokom druge polovine devedesetih, u tim kritičnim godinama, Internet je bio od ključne važnosti za mentalno zdravlje barem određenog broja ljudi u Srbiji. Omnipotentan, rizomorfan i beskrajan, lako dostupan, nadnacionalan i fantastično nov, tada je predstavljao najsnažniju zamislivu kontratežu svim mračnim, pogibeljnim i suštinski luzerskim lokalnim projektima.

Međutim, da li sama činjenica da neko ima pristup Internetu neophodno utiče na korenitu, pozitivnu promenu njegove svesti? Da li je bogati i oplemenjuje? Nekad smo u sve to čvrsto verovali, ali sve češće pomišljamo da je onaj pravi odgovor zapravo – ne.

U poslednje vreme u to nas uveravaju i mnogobrojni komentari i reakcije na tekstove objavljene u ,,Politici” koje naš everyman svakodnevno ostavlja na internet-stranama ove novine (www.politika.co.yu) kao svojevrstan sluzav trag svog postojanja i svoje neminovne prolaznosti ujedno.

Koliko uskogrudosti na jednom mestu! Koliko cinizma, koliko gluposti, koliko nepismenosti! I arogancije, pre svega! Sve to neodoljivo podseća na onu zloglasnu ,,Politikinu” rubriku iz devedesetih – „Odjeci i reagovanja”. Samo što bi ovo bio njen elektronski pandan, milenijumski brat te aveti prošlih vremena – www.odjeci_i_reagovanja.com.

Ali treba li se tome zapravo čuditi?

Znamo da mišljenje našeg građanina već predugo oblikuje obilje retrogradnih mema kojima je bespovratno zagađena lokalna memosfera i koji su namenjeni retrogradnoj svesti dodatno mariniranoj sistematskim višedecenijskim zatupljivanjem.

Razumemo, takođe, da sve to ipak nije pravi vox populi, istinski glas prosečnog čitaoca ovih dnevnih novina – ko zna, zaista, ko je taj i šta on misli dok uz jutarnju kafu, u tišini, prelistava svoj dnevni primerak ,,Politike”. Već je naprosto reč o jednoj specifičnoj glasnoj podvrsti te široke i heterogene skupine, sastavljenoj velikim delom od brbljivaca i egzibicionista koji naprosto ne mogu da odole primamljivoj komunikabilnosti Interneta i među kojima se tek tu i tamo, kao svojevrsni kuriozitet, provuče i pokoji istinski glas razuma.

Znamo sve to, pa ipak se čovek ozlovolji i rastuži svaki put kad se upusti u čitanje tog rastućeg brevijara svih naših mitova i zabluda i sve naše gluposti, te precizne dijagnoze naše duboke i beskrajno bolne ovovremene bede duha.

Ako bi se, dakle, jednog dana sudilo o stanju svesti prosečnog čitaoca ,,Politike” (a time valjda i prosečnog srpskog građanina) s početka XXI veka na osnovu reakcija i komentara pomenutog everymana ostavljenih u jednom dalekom kutku beskrajne svetske mreže, šta bi se dalo zaključiti o njemu?

Ne mnogo toga dobrog, nažalost.

Evo njegovog profila: zakočen u svom nekrofilskom odnosu prema trulom lešu „bolje” prošlosti ili, pak, sav predat neizlečivom i mračnom nacionalnom jalu, on je sumoran, paranoičan, nesklon bilo kakvoj objektivnoj kritici, neprijatelj svakog individualizma, silno zaljubljen u kolektivne „vrednosti” poput vere ili nacije, lažno blagoglagoljiv i lak na aoristu ili pak brutalno nepismen i nemušt, nejasan samom sebi koliko i svima ostalima, nepoverljiv prema spoljnom svetu koji ne poznaje, pa stoga daje sebi za pravo da ga bespoštedno demonizuje i/ili omalovažava, neskriveni nacionalista i religiozni fundamentalista, homofob a neretko i mizogin i rasista, nesposoban za sadašnjost pa stoga i okrenut protiv nje, nepovratno zamagljene svesti od svih tih nacionalnih mitova toliko puta podgrevanih da su se dosad već skvrčili ko triput prepečena kajgana...

Izgleda da većinska antiživotna kultura Budalaštine, Mržnje i Inata, koja se kod nas već dugo s posebnom brigom neguje, uspešno cveta i u 2008. i da joj se ne nazire brz kraj.

Savremena Srbija se, očito, ne snalazi u novom dobu a ne snalazi se ni veliki broj njenih građana. Imamo li, stoga, imalo prava da očekujemo da će se naš zabludeli a opet tako nadobudni everyman menjati nabolje i modernizovati skupa s nadnacionalnom, širokogrudom kulturom Interneta?

Izgleda, nažalost, da na to pitanje za sada nema jasnog odgovora.

Kao ni previše razloga za bilo kakvu nadu.