Zablude o slobodnoj trgovini

Od 2014, posle šest godina faznog snižavanja carina, neagrarni uvoz iz EU u Srbiju je liberalizovan. Do očekivanog pada cena u maloprodaji, zbog pojačane konkurencije, nije, međutim, došlo, iako je to najavljivano. S tim što su trgovinski lanci iz inostranstva delimično podstakli uvoz jer su preferirali stare dobavljače iz matičnih zemalja.

Naivno verovanje u moć slobodne trgovine sve više je na udaru ne samo u Srbiji. Slobodna trgovina je bila glavni, ne i jedini, faktor stagnacije zarada u poslednje četiri decenije u SAD (i u mnogim drugim zemljama), kao i smanjenja sigurnosti posla. Najbogatiji su prigrabili najveći deo prosperiteta koji je omogućila globalna tržišna utakmica. Dakle, slobodna trgovina, iako nije igra sa nultim ishodom, stvara dobitnike i gubitnike, a ovih poslednjih najviše je među običnim radnicima.

Uzdizanje slobodne trgovine na pijadestal nakon 1945. bilo je posledica interesa SAD, ali i (dobrim delom, pogrešnog) zaključka da je međuratni protekcionizam uzrokovao Veliku depresiju, a time i rat. Snažan ekonomski rast zapadnih (ali i socijalističkih) ekonomija u tri zlatne posleratne decenije naveo je ekonomiste da precene pozitivan uticaj slobodne trgovine (potcenjen je efekat povećane tražnje nakon rata, Maršalovog plana, ekspanzije vojne industrije, ogromnih infrastrukturnih investicija, pada cena nafte, te niske baze na istoku Evrope).

Kada je svet dospeo u krizu, pojavila se ekonomska filozofija, poznata i kao vašingtonski konsenzus, koja je bila osnova saveta MMF-a i Svetske banke zemljama u razvoju u zamenu za finansijsku pomoć od sedamdesetih. Preporuke su uglavnom podrazumevale: niske carine, slobodne tokove kapitala, eliminaciju subvencija u industriji, deregulaciju tržišta rada, uravnotežene budžete, nisku inflaciju. To što su tokom industrijske revolucije Britanija, Francuska, SAD, Nemačka, vodile upravo suprotne politike nije smatrano relevantnim.

Međutim, rezultati su prečesto izostajali. Prvo je zemlje u razvoju, te i Jugoslaviju, pogodila kriza inodugova početkom osamdesetih, koja je uslovila recesiju, praćenu devalvacijama, hiperinflacijom i naglim padom uvoza. Mnogima su verovatno još u sećanju redovi za kafu i benzin, stalno obezvređivanje dinara prema nemačkoj marki, te skoro svakodnevni rast cena. Snižavanje zaštitnih carina uticalo je na ekonomsku stagnaciju Latinske Amerike osamdesetih (kao i na ogroman trgovinski deficit Srbije na početku dvehiljaditih). Smanjenje kontrole kapitala doprinelo je finansijskim krizama u istočnoj Aziji, Rusiji, Argentini i Turskoj i dovelo do globalne finansijske krize počevši od 2007, koja je snažno pogodila i našu zemlju (koja je počela sa snažnim zaduživanjem nekoliko godina ranije).

Iako su ove greške prepoznate, Svetska trgovinska organizacija je nastavila da podstiče istu politiku, zasnovanu više na ideologiji nego iskustvu, nauštrb siromašnijih zemalja. Insistiralo se na smanjenju subvencija izvoznicima, što je praksa koju su decenijama ranije vešto izbegavale Koreja, Japan, Tajvan, a poslednje tri decenije i Kina (uz potcenjenu domaću valutu), što ih je sve učinilo industrijskim džinovima. Postalo je primetno da su oni koji su ignorisali vašingtonski konsenzus, poput Kine, Indije i mnogih latinoameričkih država, ubrzano podizali životni standard. Svakako da je to navelo MMF da delimično, ne i suštinski, ublaži svoje preporuke.

Lekcija, koja je relevantna i za Srbiju danas, jeste da je postepena reforma efikasnija od iznenadne liberalizacije uvoza, deregulacije i privatizacije (šok terapija najčešće je proizvodila neuspeh, posebno u zemljama bivšeg SSSR-a). Održiv rast podrazumeva postepeni razvoj ključnih industrija (a ne njihovu degradaciju, kao u Srbiji), ekonomsku diversifikaciju, sporije otvaranje tržišta kapitala, te preciziranu zakonsku zaštitu radnika. Relativno ekspanzivna monetarna politika (potcenjeni kurs) mora biti instrument prikupljanja štednje (i po cenu stalne posledične redistribucije dohotka), koja će se ciljano pretvarati u kapitalne investicije, pre svega, kroz podršku izvozu. Alternativni scenario, koji podrazumeva manje subvencije, jaku nacionalnu monetu, nisku inflaciju, može da vodi uravnoteženju javnih finansija, ali na nižem nivou dohodaka, proizvodnje i zaposlenosti. Aktiviranje neiskorišćenih kapitalnih investicija u budžetuod velikog je značaja. Na to je nedavno ukazao i Fiskalni savet, potencirajući potrebu da se intenziviraju javni infrastrukturni projekti (oko četiri milijarde evra kredita za tu namenu nije povučeno), pre svega u oblasti izgradnje auto-puteva, železnica i energetskih postrojenja.

Institut za evropske studije