Enklava svetinja pod purpurnim nebom

Velika Hoča – Nadomak Orahovca, u Velikoj Hoči, jedna je od srpskih kosmetskih enklava u kojoj je 500 žitelja. Godine 1999. ovde je bilo 2.000 Srba. Odmah po dolasku mirovnih trupa u Velikoj Hoči su ubijena dvojica mladića kada su krenuli u šumu da naseku drva za ogrev. Na meti Albanaca selo je bilo na Uskrs 2001. kada je na tamošnje kuće ispaljeno nekoliko granata. Kfor je odgovorio na taj napad. Od tada napada nije bilo, čak ni onog 17. marta 2004. I danas selo danonoćno čuvaju vojnici iz sastava Kfora (sada su ovde austrijski vojnici), što uliva kakvu-takvu sigurnost.

A Velika Hoča, kako nam reče ovdašnji paroh otac Milenko Dragićević, leži na pravoslavnim svetinjama. U samoj Hoči ima osam crkava i manastira i pet crkvišta. Gde god se okrenete – zvonik i krst.

– Nadam se da će jednog dana ovo zlo prestati. Bili smo i pod Turcima šest vekova pa je prošlo – kazuje otac Milenko.

Prosuo se bistar dan, a Hoča ko na dlanu. Okolo vinogradi, uglavnom zapušteni, a pitanje je da li će na dan Svetog Trifuna, kada se i vinogradi orezuju, vlasnici moći da odu do svojih imanja. Ovde narod živi od „minimalca”, od 11.000, koliko Srbija daje, a obrađuju tek nešto više od 20 posto svog imanja. Nekada je ovo bio poznat vinarski kraj, proizvodilo se crveno vino boje kadife. U vreme cara Dušana, iz hočanskih podruma do dvora u Prizrenu postojao je vinovod. Sada vina ima tek toliko da se o Božiću, o slavi i nekom veselju popije.

Na ulazu u selo zatičemo Spasoja Stojića (56) i dve godine starijeg Jordana Lukića. Spasoje nam priča da je nekada radio u „Panonija plastu”, a sada živi od pomenutih 11.000 dinara koje dobija od države.

(/slika2)– Sa ženom sam ovde, a dva sina su mi u Srbiji. Ćerka u Orahovcu udata. Više od pola sela se iselilo. Ovde nema od čega da se živi. Moje imanje, tamo dalje od Hoče, obrađuje Albanac iz Brestovca. Tražio sam preko ovih iz civilne misije da ga u tome spreče, ali niti te ko od njih vidi, niti ko čuje – govori Stojić i dodaje da su mu tu i brat i snaja, i da niko od njih nema nameru da ode iz Hoče. „Makar mrtvi, ali sa svoje zemlje nikud”, veli.

Jordan Lukić nam se jada da je oboleo, leči se i u Beogradu, a od ono para što dobije, kaže, jedva da mu preostane da sebe i ženu „lebom ishrani”. Samo 4.500, govori, treba mu mesečno za lekove.

Ima u Hoči mladih koji i po godinu dana iz ovog svojevrsnog geta nikuda ne kroče. Ivica Mihajlović (26) sa ženom i roditeljima već osam meseci ni do Mitrovice nije otišao. U Gospodarskoj kući, u centru sela, drži Internet kafe. Kaže da ga je donedavno država dotirala, ali je to već poduže presahlo. Oženio se Banjalučankom, koju je upoznao preko Interneta.

Njegov brat Dejan, tri godine stariji, otvorio je kiosk i prodaje, po 10 evra, rakiju u flašama u kojima su hočanski motivi, manastiri, krstovi, pa čak i prekookeanski brodovi, u veličini koja u flašu može da stane.

– Motive koje stavljam u boce izrađujem od belog i crnog bagrema i od duda. Kupuju stranci, a i ovi naši kada dođu iz centralne Srbije. Nisam ni znao da u meni ovakav talenat čuči – smejući se kazuje Dejan.

U selu su tri-četiri prodavnice, bolje reći kioska, jedan kafić, dom kulture. Radi i seoska ambulanta, od 8 do 13 časova.

U glavnoj, a zapravo jedinoj hočanskoj, ulici srećemo Desanku Najkić, 77 joj je godina, i šest leta mlađu Radmilu Simić. Obučene su u stare prizrenske nošnje. Sa dimijama, tkanim keceljama i kaftanima.

– Hajde da nas slikaš. Ova Desanka mi je snaša, udata je za mog brata od strica – kazuje Radmila i naglašava da se još samo pet-šest žena u selu ovako nosi. Pričaju obe da im je ovako toplije, pate od reume. Kažu, nekad se ovde dobro živelo. Tkalo se, a u Prizren se vezovi nosili.

Muku muče Velikohočani sa strujom, kao i svi Srbi na Kosmetu. Ali je najgore to što kada nema struje nema ni telefona, jer nestane signal mreže 064. Fiksni telefoni su skupi, poziv u druge delove Srbije košta kao da Ameriku zovete.

A opet, Srbi iz hočanske enklave čvrsto su rešeni da nikud odavde ne idu, kao što rekoše đaci iz ovdašnje škole, kojih ima sedamnaest: „Najlepše je ovo naše nebo hočansko”. Kad leti, u sumrak, nebeski svod dobije boju purpura.