Siriza i Nacionalni front prete Briselu

Na vest da Island odustaje od kandidature za članstvo u Evropskoj uniji ustali su kritičari evropske ideje u Srbiji poručivši da Rejkjavik sigurno zna šta čini, i da je to put kojim bi trebalo da ide i Beograd. Nije pomoglo ni pojašnjenje iz Brisela da nije došlo ni do kakvog konačnog raskida i da Islanđani u stvari obustavljaju pregovore na dve godine. Počele su da se nižu nategnute paralele islandske i srpske svakodnevice, uporno previđajući činjenicu da parametri kvaliteta života u dve zemlje nisu ni iz daleka uporedivi i da reforme koje Srbija tek treba da sprovede na Islandu odavno važe za usvojene standarde. Ali, to što je EU i dalje najuređenije i najbogatije parčence planete ne znači da se ne suočava s brojnim izazovima. O krizi koja je na kolena bacila mahom južnjačke zemlje Unije već su ispisani tomovi, a kako to obično biva vreme materijalnih nevolja prati bujanje ekstremnih ideoloških pokreta. Prošlogodišnji izbori za Evropski parlament doveli su do toga da četvrtina poslaničkih klupa u Strazburu pripadne populističkim levičarskim i desničarskim partijama. To je bio signal da nezadovoljstvo sistemom, koje odavno tinja na krajevima političkog spektra, počinje da pronalazi put do sve više Evropljana. Nakon inicijalnog pokazivanja snage ovakvih pokreta demonstriranog na izborima za Evropski parlament, trend se prelio u mnoge lokalne politike zemalja članica. Uspostavljeni sistem EU u severnim zemljama je napadnut zdesna, a na jugu sleva. Dosad najjači udarac evropskom establišmentu zadala je pobeda radikalne levice Sirize u Grčkoj i o tome nema dvojbe. Sve oči su sad uprte u Španiju gde se sličan scenario očekuje od Podemosa.

Apsurdna situacija da levicu i desnicu spaja ista ideja žestoke kritike Brisela donekle je ublažena racionalnijim i manje isključivim stavom levičara. Iako su saglasni da u Evropi i naročito njenom finansijskom sistemu mnogo toga ne štima levičari ipak ne dovode u pitanje ideju o EU kao bastionu ljudskih sloboda i vladavine zakona. Dok oni zahtevaju doradu i popravku prevaziđenih mehanizama institucije od koje i dalje nema bolje alternative, desnica jaše na rušilačkom talasu i u EU ne vidi ništa drugo do nepotrebno sputavanje nacionalne države.

Ne bi međutim bilo fer, i bilo bi potencijalno opasno, ne ukazati na određena preklapanja između ovih antiestablišment pokreta. I jedni i drugi, zapravo, koketiraju sa idejom nacionalizma samo što bi se ona u levičarskoj interpretaciji mogla definisati kao patriotska, a u desničarskoj šovinistička. Prvi se zalažu za labavljenje mera štednje koje bespotrebno guše nacionalne ekonomije i ne daju im da se izvuku iz začaranog kruga, dok drugi agituju za očuvanje „čistote” sopstvene nacije uvođenjem restriktivnih antiimigrantskih kontrola i zakona. Fine teorijske podele, pa i ova na levicu i desnicu, u praksi ne funkcionišu baš najbolje, pa takvo zamagljeno ideološko sočivo postaje dobra polazna osnova za manipulaciju masama.

Primer nadmoći interesa nad ideologijom ne treba tražiti dalje od slučaja pomenute Sirize koja je vladajuću koaliciju sklopila s ultradesničarskom i antisemitskom partijom Nezavisnih Grka. Iako su apologete Ciprasa i družine odmah pojasnile da je do ovog „protivprirodnog bluda” došlo zbog toga što Siriza u drugim levičarskim partijama nije mogla da nađe dovoljno odlučnog partnera za „demontiranje kapitalizma” istorija će zabeležiti da je prva levičarska vlada formirana sa partijom koja baštini neke postulate nacizma. Simptomatična je, i pomalo zabrinjavajuća, podrška koju je Marin le Pen iz francuskog ultradesnog Nacionalnog fronta dala Sirizi u trenucima dok je napadala „totalitarizam EU i finansijskih tržišta”.

Svojevrsna pobuna protiv važećih postulata koja se odigrava na levici i desnici Evropske unije za Brisel je posebno zabrinjavajuća zbog još jedne spone koja povezuje partije sa suprotstavljenih ideoloških polova – odnosa prema Rusiji.

Nikome nije promaklo da je Moskva bila prva destinacija van granica EU na koju se otisnuo novi šef grčke diplomatije. Siriza se otvoreno usprotivila pojačavanju evropskih sankcija Rusiji, a lider Podemosa Pablo Iglesijas je Zapadu zamerio duple standarde u odnosu prema Moskvi.

U džepu Kremlja i njegovog gospodara, kako to definiše evropska štampa, odavno je i narečena Marin le Pen koju sa ruskim vlastima osim ideološkog razumevanja povezuje i povoljan kredit koji je njena partija dobija od jedne tamošnje banke.

Mađarsko žongliranje između Zapada i Rusije možda najbolje opisuje opaska Viktora Orbana koji je američkom senatoru Džonu Mekejnu, koji mu je spočitao gravitiranje Moskvi, odgovori: „Ne zanima me vaše mišljenje. Vi niste važni. Rusija je važna zbog energije, a Nemačka zbog radnih mesta”.

Premda se ove zemlje, donekle s pravom, sve češće nazivaju Putinovim „korisnim idiotima”, nameće se pitanje šta ja sa svim onim drugim, mahom istočnim članicama EU koje ne kriju servilan odnos prema Vašingtonu? Ako već Kremlj potkopava poredak Unije preko svojih ispostava na krajnjoj levici i desnici, kakve ožiljke na evropskoj slobodarskoj ideji ostavljaju tajne lokacije na tlu EU preko kojih je CIA obavljala transfer osumnjičenih za zločine i podvrgavala ih mučenju?

Ukrajinska kriza je možda na najbolji način pokazala sav nesklad između evropske mantre o sopstvenoj samostalnosti i događaja koji su pokazali da se odluka o sudbini dela njene teritorije donosi u Vašingtonu i Moskvi. Stoga bi opasnost koja Evropskoj uniji preti još više od podele na levicu i desnicu bila ona koja se formira oko dihotomije o evropskoj samostalnosti nasuprot onima koji oslonac traže u spoljnom partneru. Dobar primer pokušaja zaustavljanja takvih tendencija, koji tek treba da izdrži test vremena, jeste mirovna ofanziva za Ukrajinu koju su većim delom samostalno izgurali nemačka kancelarka i francuski predsednik.

Ukoliko zaista želi da sačuva osvojene tekovine socijalne i pravne države koje je odvajaju od ostatka sveta Evropska unija će morati da se osloni na sopstvene unutrašnje snage. Jačanje populističkih pokreta i podanički odnos pojedinih članica prema Vašingtonu ili Moskvi su izazovi sa kojima bi što pre trebalo da se uhvati u koštac.

Dragan Vukotić

-----------------------------------------

KARLOV UGAO

• Evropska unija je u nokdaunu, udarana i levicom i desnicom.

• Srbiji je važno da ustane s poda do 29.

• Kumstvo za kumstvo, Siriza za pare.

• Marin le Pen bi desnu Uniju, Cipras levu, a nama je dobra kakva bilo.

• Kameron se mršti na Evropsku uniju, ali Ujka Sem drži prut.

• Što se nas tiče, dužni smo kao Grčka, rastureni kao bugarska skupština, a nadrljaćemo kao žuti.

• Do Unije dva putića. Ali, mi se pravimo Englezi i vozimo levom stranom.

• Neki bi da postanu članovi Evropske unije, a još nisu ni članovi biblioteke.

• Nesuglasice u EU su njihova unutrašnja stvar. Kao što je Kosovo naša spoljašnja stvar.

Dragutin Minić