Gde se kriju ljudska prava

Solun – Na osnovu zvaničnih podataka iz Evropske komisije Solunski festival dokumentarnog filma – Slike 21. veka smatra se trećim najvažnijim festivalom ove vrste u Evropi. Prošlogodišnji podaci pokazuju da je bilo više od 45.000 gledalaca sa kupljenom ulaznicom, a kako trenutno stvari stoje ni 17. izdanje festivala po broju gledalaca neće podbaciti. Gužve pred blagajnama su svakodnevne. Uprkos krizi.

Zanimljivo, festival dokumentarnog filma nastavlja da se razvija punom parom uprkos teškim ekonomskim okolnostima u Grčkoj. Na meniju je ove godine 168 filmova iz 45 zemalja sveta, a koliko je zanimanje publike za dokumentarce sa festivala svedoči i činjenica da će neki od njih otputovati i u najudaljenije uglove Grčke – od Trakije do Peloponeza i Krita, uz tradicionalno prikazivanje i u zatvorima, omladinskim popravnim ustanovama i školama. Ni od ove tradicije Solunski festival dokumentarnog filma ne odustaje. I dalje ima jaku podršku grada Soluna, Filmskog centra Grčke, a najviše Kreativne Evrope – Medija. Uz to, svi ovde prisutni filmski autori, u znak podrške, odlučili su da ne opterete budžet festivala. Svoje putne troškove sami su platili.

Osnivač i direktor festivala legendarni Dimitris Eipides još na svečanom otvaranju podsetio je i domaćine i goste da Slike 21. veka predstavljaju alternativni način izražavanja ideja i informisanja o pitanjima koja su od opšteg interesa, za sve. Jedno od takvih pitanja bez sumnje je i sloboda medija, što je tema nekoliko zanimljivih filmova iz programa „Ljudska prava”, među kojima je i dokumentarac „Mi smo novinari” iranskog autora Ahmeta Dželalija (izbeglica u Danskoj). Film iz ličnog ugla i iz ličnih iskustava autora, svedoči o teškim uslovima i rada i života iranskih novinara unutar zemlje i van nje. Ogoljava ne samo Ahmetovu ličnu bol i patnju tokom nemilosrdne borbe za slobodu izražavanja, već i stradanje mnogih iranskih novinara koji su izgubili živote kada su listovi za koje su radili postali zabranjeni.

U ovom programu viđen je i potresan dokumentarac „Mesto za svakoga” Angelosa Ralisa i Hansa Ulriha Gesla, u kojem istražuju demografiju i to u Ruandi dvadeset godina posle stravičnog genocida. Preživeli i ubice žive sada jedni pored drugih. U društvu koje još vijuga kroz krhki proces pomirenja, rastu nove generacije i Tutsi i Hutu dece. Dvoje od njih, autori filma prate pune četiri godine, slikajući njihove portrete i njihovu potragu za pravom na miran život, za svetilištem između ljubavi i mržnje, osvete i oproštaja. Impresivno.

O pravu na istinu govori meksički dokumentarac „Portreti potrage” Alisije Kalderon Tores, čiji je film zapravo portret današnjeg Meksika u kojem besni narko-rat, a hiljade majki svakodnevno tragaju za nestalim sinovima i kćerima. U filmu se prepliću potresne priče tri majke i tri različita oblika nesigurnosti i suočavanja sa potragom. Jedna od majki-očajnica zatražila je čak pomoć od američkog FBI, druga se lično obratila i dobila obećanje od predsednika nacije da će se sudbina njenog nestalog deteta saznati, a treća pokušava da se vrati svakodnevnoj rutini kako bi sačuvala svog unuka. Nijedna od njih još nije došla do istine...

Pravo na život, na slobodu, prava kolektiviteta koja obezbeđuju zaštitu i prava etničkim grupama, pozadinski su pejzaži za junake filma „Ksenoks” Mahdija Fleifela, mlade Palestince „prošvercovane” u Evropu. Glavni junak filma je Ebu Ejad, jedan od mnogih koji je iz izbegličkog kampa Ain el Helveh u Libanu zajedno sa švercerima ljudi putovao kroz Siriju i Tursku do Grčke. Dokopao se Evrope, srećan i presrećan što je preživeo sve strahote. No, snovi o mirnom i boljem životu su se rasprsli. Jedno zarobljeništvo zamenjeno je drugim. Sada je u imigrantskom kampu u evropskoj zemlji i to u periodu njenog političkog, socijalnog i ekonomskog kolapsa. Loša sreća Ebu Ejada...

-----------------------------------------

Balkan u Velikom ratu

Iz filma „Rat i mir na Balkanu” Andreasa Apostolidisa

Imajući u vidu da se u svesti većine ljudi na planeti Prvi svetski rat povezuje sa milionima umrlih na Zapadnom frontu, grčki dokumentarista Andreas Apostolidis rešio je da svojim filmom „Rat i mir na Balkanu” otvori zapadnom gledalištu nove vidike. Njegov film svedoči da se Veliki rat na Balkanu nije vodio u rovovima, već je prolazio kroz sela i gradove, radikalno menjajući živote ljudi. Kroz retke arhivske filmske snimke, puno fotografija, svedočenja i stručnih sagovornika, Apostolidis prikazuje dramatične promene koje su se širile preko celog Balkana od 1914. do 1918. godine, radikalno transformišući živote ljudi u Srbiji, Bugarskoj, Grčkoj i Otomanskoj imperiji. Sto godina posle Prvog svetskog rata, Apostolidis preispituje istoriju regiona i zajedničku tradiciju rata iz regionalne, balkanske perspektive.

Projekcija ovog filma na festivalu organizovana je kao prateći program velikoj izložbi fotografija sa istim naslovom u organizaciji solunskog Gete instituta i Umetničke galerije Soluna.