Veliki rat oko „Beograda na vodi"

Vlast se dogovorila sa Muhamedom el Abarom, investitorom iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, da u novoj prestonici sagradi i zabavni park četiri puta veći od Diznilenda. Vođstvo države uvereno je da će celokupni projekat simbolizovati proces nacionalne obnove posle godina dubokih društvenih podela, političke i ekonomske krize. To nije ubedilo kritičare, ljute već i zbog toga što projekat nije najpre predstavljen domaćim institucijama i javnosti, nego stranim državnicima i investitorima.

Ako ste pomislili da je ovde reč o „Beogradu na vodi”, varate se. Ovako britanski list „Gardijan” i portal „Kairo obzerver” pišu o ideji egipatskih vlasti da, zajedno sa Abarom, koji je investitor i „Beograda na vodi”, naprave novi grad za pet miliona ljudi, koji će postati prestonica države na Nilu. I da ste pogledali maketu „Novog Kaira”, mogli biste se zbuniti jer veoma liči na „Beograd na vodi”, kao i mnogi drugi projekti koje je Muhamed el Abar ugovarao po svetu.

Očito postoji još jedna paralela između egipatskih i srpskih planova: projekti ovakve veličine nikada ne mogu da prođu bez kontroverzi. Jedna od zamerki „Beogradu na vodi”, međutim, već je otpala. Otkako se krenulo u pretprodaju stanova u prve dve stambene kule koje će biti podignute u Savskom amfiteatru, prilično je izvesno da će, nasuprot očekivanju mnogih, gradnja početi. Pitanje je još da li će obuhvatiti, kao što je planirano, svih 116 hektara ili će se ograničiti na manje područje. Sondaža zainteresovanosti koja se sprovodi pretprodajom verovatno će investitoru dati i ideju da li da odmah potpiše ugovor za sve četiri faze radova ili da se obaveže samo na manji zalogaj i, pre nego što nastavi, sačeka da mu se to ulaganje otplati prodajom i izdavanjem nekretnina.

Samo na izgradnji „Beograda na vodi” trebalo bi da bude uposleno između 22.000 i 25.000 ljudi. Kad bude podignut, u njemu će, kako se najavljuje, radno mesto naći 13.000 osoba. Nagađa se da bi samo domaća građevinska industrija, koja godinama propada, mogla dobiti i milijardu evra za radove koje će izvoditi. Sve su to razlozi da se radujemo „Beogradu na vodi”.

Montaža pogleda sa mosta „Gazela” urađena je u saradnji sa arhitektama. Nije u potpunosti realna jer za sada postoji samo maketa za koju je naznačeno da nije prikaz konačnog izgleda „Beograda na vodi”. Trodimenzionalni model koji je do sada ponudio investitor daje pogled na kompleks iz vazduha, bez stvarnog reljefa u pozadini. Iz tog modela se ne vidi koliki će biti objekti „Beograda na vodi” u odnosu na prestoničke repere, poput Hrama Svetog Save, Beograđanke, kupole Crkve Svetog Marka… Ovo je pokušaj da se dočara da li će ta beogradska znamenja ostati vidljiva i nakon izgradnje kompleksa koji će, osim kule od 220 metara, sadržati i blokove visine do 60, 80, 90 i 100 metara. 

.............. 

Ali, dok usaglašavaju ugovor sa firmom „Igl hils” Muhameda el Abara, naši državnici sigurno razmišljaju o tome kako da buduće prihode usklade sa prethodnim troškovima. Kako se navodi u Prostornom planu područja posebne namene (PPPN) „Beograd na vodi”, naši prihodi na osnovu naknada i participacija koje bi investitor platio za dobijeno zemljište mogli bi iznositi oko 470 miliona evra. Troškovi za opremanje zemljišta infrastrukturom dostižu 400 miliona evra.

Da bi se gradilo, neophodno je iz Savskog amfiteatra izmestiti prugu, glavnu železničku i autobusku stanicu, prebaciti saobraćaj na drumsko-železničku obilaznicu koju decenijama nikako da završimo. Obilaznica obuhvata i izgradnju novog mosta kod Vinče, a potrebno je i podići novu glavnu železničku stanicu u Prokopu i autobusku u Novom Beogradu. Sve to je od šire koristi i urbanističkim planovima je bilo predviđeno i pre „Beograda na vodi”, ali nikada nije dovršeno zbog ogromnih troškova. Prema računici iz PPPN-a, železnička postrojenja neophodna za gradnju „Beograda na vodi” mogla bi koštati 392 miliona evra. Sve zajedno, to naše troškove podiže na gotovo 800 miliona evra.

Od toga možemo oduzeti 275 miliona evra. Toliko, kako je objavljeno kada je sačinjen predlog „leks specijalisa”, košta izgradnja infrastrukture unutar kompleksa, što je uobičajeno da investitor preuzme na sebe. Na nas bi palo 125 miliona – razlika do onih 400 miliona evra troškova – za izgradnju toplotnih, gasnih i energetskih postrojenja širom grada i razvlačenje njihovih vodova do granice „Beograda na vodi”. U toj varijanti, naši troškovi se, uz dovršetak obilaznice i ostalih železničkih postrojenja, snižavaju na oko 510 miliona evra. Ali, ako investitor sam pravi deo infrastrukture, ne možemo naplatiti neke od participacija, pa nam to znatno umanjuje i očekivani prihod od 470 miliona evra. Prema PPPN-u, planirani profit investitora, po stopi od 30 odsto od proizvodne cene, iznosi oko 930 miliona evra.

Dalje kombinacije za mogući odnos prihoda i troškova još su složenije i nećemo ulaziti u njih, jer ionako sve zavisi od toga šta će biti dogovoreno i zapečaćeno ugovorom. Možda je usaglašavanje tih osetljivih klauzula razlog što njegovo potpisivanje, prvi put najavljeno još za prošlo proleće, i dalje očekujemo.

Pretpostavimo, ipak, najpozitivniji ishod: da će srpska vlada uspeti da postigne uslove pod kojima nećemo biti u minusu zbog infrastrukture za „Beograd na vodi”. Ona 392 miliona evra za železnička postrojenja nam ne ginu, mada se mogu umanjiti koncesijama, koje doduše povlače neke druge troškove i ustupke. U svakom slučaju, od naplaćenog poreza na imovinu, kao i od našeg, još nepreciziranog udela u profitu od prodaje i izdavanja kvadrata, dugoročno bi se mogli pokriti i troškovi za železnički sistem. Ali, to znači da „Beograd na vodi” mora biti do kraja prodat i izdat u zakup. Mnogi mu, međutim, predviđaju – kao i u Egiptu za „Novi Kairo” – da će postati grad duhova, jer na domaćem tržištu nema tražnje za tolikim stanovima i poslovnim lokalima.

Ostaje da se privuku stranci. Luksuzni apartmani sami po sebi to ne mogu postići, jer ih svetski bogataši mogu kupiti i u Londonu, koji je atraktivan zato što je jedan od globalnih finansijskih centara, ili Monte Karlu, gde je provod ipak bolji za tu vrstu klijentele. Njih treba primamiti, kažu za „Politiku” stručnjaci za velike investicije u nekretnine, pružanjem slične zabave, na primer legalizacijom kocke, i uspostavljanjem bescarinske zone za visokoprofilne brendove. Drugim rečima, omogućimo im provod za vikend i mesto gde će „Lui Viton” tašne moći da kupe jeftinije nego igde u Evropi, pa će bogati stranci doći.

Ako uspemo da napunimo „Beograd na vodi”, problemi će iskrsnuti sa saobraćajem. Jer, u središte prestonice, koja ionako grca zbog zakrčenih saobraćajnica, biće umetnut zgusnut kompleks sa 17.000 stanovnika. To će, priznali su i stručnjaci Urbanističkog zavoda Beograda, koji je izradio PPPN, izazvati gužve i probleme sa parkingom.

Na kraju, ostaje pitanje koje muči i Egipćane: kakav grad ćemo dobiti. Kako prenosi „Gardijan”, „Novom Kairu” u Egiptu se zamera to što će na njega biti potrošen ogroman novac, 66 milijardi dolara, koje bi se mogle uložiti u poboljšanje uslova života onih koji žive u „staroj” prestonici, u siromaštvu i sa lošom infrastrukturom. Oni se ne mogu naprosto preseliti u „Novi Kairo”, koji će im, kao budući administrativni i poslovni centar, biti preskup i gde za njih neće biti posla. Haled Fahmi, egipatski akademik i stanovnik starog Kaira, piše na „Kairo obzerveru” da je Dubai kao model urbanog razvoja neprikladan za njegovu zemlju, drastično siromašniju od Ujedinjenih Arapskih Emirata. „Neću ni da ulazim u duboke političke i društvene nejednakosti koje se skrivaju iza glamura Dubaija”, piše Fahmi. I to je ono što bi trebalo izbeći u planiranju „Beograda na vodi”, koji bi morao ostati otvoren i za one koji u tom luksuzu neće živeti.

-----------------------------------------

Upozorenje „Stepe Stepanovića”

Ilustracija Slobodan Srdić

Koliko god „Beograd na vodi” bio dobar za srpsku građevinsku industriju, dugoročno bi je mogao uvući u još veće nevolje, upozoravaju stručnjaci. Problemi će domaće građevince zadesiti ako, napominju sagovornici „Politike”, brojni stanovi i lokali zapljusnu tržište, i to zahvaljujući tome što je država radi jednog investitora izmenila propise i donela „leks specijalis”. To bi „potrošilo” sve kupce iz Srbije i odbilo ostale investitore a građevince bi, nakon kratkotrajnog oporavka, dotuklo.

Zato bi ekspert sa kojim je „Politika” razgovarala, državi preporučio da za domaće kupce ograniči procenat stanova u „Beogradu na vodi”, dok bi većinu, smatra on, trebalo ponuditi strancima.

Strepnja da će se pomoć građevinskoj industriji preobraziti u njenu konačnu propast iskrsla je i prethodni put kada je država pribegla „leks specijalisu” radi važnih građevinskih poduhvata. Pre vlade Aleksandra Vučića, takav potez je povukao i kabinet Mirka Cvetkovića.

Taj saziv vlade je pre pet godina sastavio Zakon o podsticaju građevinske industrije u uslovima ekonomske krize, sa ograničenim rokom trajanja. Pod njegovim okriljem odobreno je više od 300 projekata, među njima i izgradnja kompleksa od 4.616 subvencionisanih stanova na mestu bivše kasarne „4. jul” na Voždovcu, koji su postali naselje „Stepa Stepanović”.

Ni tada nije bio raspisan arhitektonski konkurs, što je uobičajena praksa za tako velike projekte, naročito kada je investitor država ili grad. Zaobilaženje struke je prošlo bez većih negodovanja u javnosti, kao što su i „Beogradu na vodi” stručnjaci dugo prigovarali samo nezvanično.

Građevinska direkcija Srbije je kvadratni metar prodavala za 1.290 evra sa PDV-om. Za tu cenu su protivnici projekta tvrdili da, protivno najavama države, nije niža od tržišne. Sporno je bilo i to da li će se troškovi izgradnje preliti na sve građane.

Građevinske firme koje nisu učestvovale u projektu i deo stručne javnosti bunili su se da je država takvom odlukom gotovo urušila slobodno tržište. Koalicija nevladinih organizacija za nadzor javnih finansija i Transparentnost Srbija zatražili su od Ustavnog suda da zakon kojim se „ugrožava pravna sigurnost, umanjuje konkurencija i suštinski legalizuje korupcija stavi van pravne snage”. Mnogi su projekat videli i kao predizbornu demagogiju.

Daliborka Mučibabić - Vladimir Vukasović 

-----------------------------------------

KARLOV UGAO

• Za pedesetak godina, kritičarima Beograda na vodi biće zapušena usta. Prirodnim putem.

• Pazariću stan u jednoj od beogradskih kula. Čim mi vrate deo penzije.

• Da li su kule na vodi, u stvari, kule u oblacima?

• Beograd će sići na vodu. Pitanje je samo da li ume da pliva?

• Ja bih i vladu premestio u kulu Beograd. Ionako nas gledaju sa visine.

• Kad izgradimo Beograd na vodi, bićemo vodozemci.

• Kad ceo svet nagrne u nova zdanja, povući ćemo se na Avalu. Ionako smo neznani junaci.

• Beogradu na vodi najviše se raduju Pančevci i Borani. Oni odavno dišu na škrge.

• Plašim se samo onog: Čun se ljuljnu, ode sanak pusti.

Dragutin Minić