Toma se saginjati neće

Skinuvši diplomatske rukavice i otkačivši Eduarda Kukana, uz poruku da je nepristojno da mu taj simpatični Slovak daje savete koje od njega niko nije tražio, predsednik Tomislav Nikolić se direktno usprotivio preporuci Evropske unije da ne prisustvuje vojnoj paradi u Moskvi, 9. maja. Naravno da je Kukan, šef delegacije Evropskog parlamenta, bio samo neposredni glasnik Brisela i zvučnik Vašingtona koji je uključen na pojačalo da Tomu lepo zamoli da se nikako ne pojavljuje na svečanoj bini pored Vladimira Putina.

Ako je šef države ipak planirao da poseti Rusiju na dan obeležavanja sedam decenija od pobede nad fašizmom, Kukan se ponudio da mu se nađe i nacrta mu putanju kretanja kroz grad, u slučaju da Toma, recimo, poželi da kupi Dragici novu tašnu. Za Brisel je, dakle, prihvatljivo da Toma, ako se baš na taj dan toliko uželi Moskve, poseti spomenik vojnicima palim u Drugom svetskom ratu. Ali, takva sugestija, izgovorena od strane običnog evropskog činovnika, da predsednik Srbije nikako ne zaluta na binu gde bi gledao ruske vojne formacije koje će defilovati u slavu pobede nad Hitlerom, predstavlja onaj veliki trenutak istine koji doživi svaki srpski političar.

Valjda je jedino gore od preporuke Kukana Nikoliću da bojkotuje vojnu paradu u Moskvi bila ona kada je Brisel poslao Jelka Kacina kao kurira Jovicu da Vučiću prenese poruku kako premijer mora da zaoštri politiku prema Rusiji, objavi joj sankcije i time joj, je l’ da, ugrozi ekonomiju.

Naime, koliko god srpski lideri verovali da će ih zaobići taj trenutak sudbine, odnosno svrstavanje uz samo jednu geopolitičku zverku na obodu mračne šume, a u to su verovali i Sloba, i Đinđić, i Koštunica, i Tadić, taj dan će svakako doći. Usud svakog srpskog vožda je da jednog jutra ustane da se obrije, ali tada u ogledalu više nikada neće videti svoje lice. Vrisnuće, ali biće kasno. U njega će gledati Slobodan Milošević.

Razume se da Zapad to odlično zna. Zato američka ekselencija Kirbi nonšalantno izjavljuje kako su sankcije prema Srbiji bile opravdane, znajući da će time podići pritisak ne samo Vučiću, već i ogromnoj većini Srba kojima se sankcije objašnjavaju kao pedagoška metoda maloletnim delinkventima. Potom se Srbima, usred Beograda, brani da kolektivno učestvuju na velikoj paradi pobede u Moskvi – kroz svog predsednika, kao medijuma. Otuda tu preporuku o Tominoj turističkoj ruti kroz Moskvu nije izrekao neki od dva Majkla u Beogradu, bilo da je reč o Kirbiju ili Davenportu, već je prepušteno da tu uvredljivu poruku prenese bivši ministar spoljnih poslova Slovačke, zemlje koja ne priznaje Kosovo i čiji će premijer, kako se najavljuje, sedeti u svečanoj loži, negde u blizini Putina! Taj zapadnjački cinizam je gotovo očaravajući. Da sam zao, rekao bih da zrači kao osiromašeni uranijum.

Naime, kada je Putin dolazio na vojnu paradu u Beogradu, ambasador Kirbi je, pojašnjavajući svoje iznenađenje zašto Beograd zove samo Putina, a ne, recimo, i Porošenka, kazao da je Beograd oslobodila i Treća ukrajinska armija, te je i izračunao da je 12 republika bilo u sastavu SSSR-a, valjda pokušavajući da kaže da su Rusi bili tek dvanaestina Crvene armije, koja je s Titovim partizanima oslobađala Beograd, i to bez baltičkih republika.

Ironija istorije jeste i to da je glasnik Kukan svoju plodnu diplomatsku karijeru započinjao u Africi, u vreme kada je Čehoslovačka bila na strani Varšavskog pakta, te je, gle šege, nekada služio globalnim interesima revolucionarne Moskve. Sada Kukan predstavlja alatku globalističkog poretka Zapada. I da zaplet bude veći, zamenik delegacije koja je došla s Kukanom zove se Igor Šoltes i ima zanimljivo poreklo. Unuk je Edvarda Kardelja. Kakav deda, takav unuk! Naslednik druga Bevca, kako su nekada tepali ideologu samoupravnog socijalizma, prešao je nadrealan porodični, politički i ideološki put: od Edvarda do Eduarda!

Toma se, ipak, saginjati neće! Otići će u Moskvu, iako je bio zvanično opomenut. Ali, šta je drugo mogao da uradi? Predsednikova odluka da kaže istorijsko „ne” je još više za poštovanje, imajući u vidu njegov vojvodski čin i oftalmološku četničku grešku: kad god vidi petokraku, njemu se pričinjava kokarda.

Može li, međutim, bilo koji šef države ignorisati herojsko učešće Jugoslavije i Srbije na pobedničkoj strani u ratu protiv nacista i dozvoljava li nam savest da zaboravimo, kao što to sada čine Kameron, Oland ili Obama, da su Rusi bili udarna pesnice te nezaboravne borbe? Frau Angeli se, svakako, može progledati kroz prste kada zaobiđe Crveni trg 9. maja.

Srbiji je, odnosno Tomi, mesto na toj bini. I razlog za to nije da bi naše usijane glave prkosile Zapadu, već da bi prkosile reviziji istorije. Postoje, inače, dve vrste teorija o uticaju Rusa na Srbe: jedna je idolopoklonička, a to je ona o pravoslavnom krvno-duhovnom bratstvu po kojem na kraju filma stižu kozaci na konjima i spasavaju Kosovku devojku od manijaka koji je spopadaju po krvavom polju ravnom. Drugi je pronatovski, koji kaže da su Rusi za Srbe isto što i heroin za petnaestogodišnjaka. Otuda se, valjda, Srbi ponašaju neuračunljivo, kao ufiksani adolescent koji bi da se, s vremena na vreme, pošiba s novim svetskim poretkom.

Gde se, između ove dve krajnosti, sada nalazimo? Moskva od Beograda traži da joj ne uvodimo sankcije i Toma i Vučić su sigurno dali časnu pionirsku da to neće učiniti, jer Putin već ima ozbiljne probleme s ucenom Podgorice, te mu, pored Mila Đukanovića, fali još samo jedan neprijatelj takvog kalibra.

Grotesknost međunarodnih odnosa je upravo odslikao Milo Đukanović, podižući embargo Moskvi. Taj čin jeste naveo čitav ozbiljan svet da štuca od smeha, ali je upravo u tom spoljnopolitičkom čeličnom stavu Podgorice iskazana pravovernost Montenegrina koji hrle ka EU i NATO. Milo se, sigurno, i sam tresao od smeha dok je potpisivao ukaz o sankcijama Moskvi, dok ga je Miško Vuković verovatno udarao po leđima, da se ne zagrcne, ali je isto tako Milo savršeno dobro znao da njegova potvrda bezrezervne poslušnosti predstavlja onu vrstu ulaznice malih zemalja u evropski svet za koju je Srbija spremna kao devica sa sela koju zovu da s mamom i tatom dođe na audiciju za snimanje erotskog filma.

Srbija još nije spremna da skine mrak, ali je pitanje koliko će njena nevinost ostati očuvana, kada započne detaljno prečešljavanje pregovora s Briselom. To podrazumeva i zajedničku spoljnu politiku, to podrazumeva i gubljenje nevinosti ili naivnosti, kako god hoćemo da nazovemo lutanje Srbije kroz komplikovane vrtloge međunarodnih odnosa.

Za sada uspevamo da raznežimo ili razbesnimo čas Moskvu, čas Vašington, objašnjavajući našu spoljnopolitičku poziciju kao – antidarvinistički zakon! Po tom zakonu, slabiji zamoli jačeg na jednoj strani mračne šume da ga ne pojede, a onda odlazi na suprotnu stranu šume i ulazi u pećinu druge velike zverke i ponovi to isto. Zamoli je da je ne pojede, pozivajući se na statusnu i vojnu neutralnost.

Ali, kako ostvariti taj večni srpski san – da ne budeš na jelovniku, već za trpezom?