Ovo je vreme komedije

Glumici Jelisaveti Seki Sablić jednoglasnom odluku žirija ove godine pripala je nagrada „Žanka Stokić”, priznanje koje se dodeljuje glumačkoj ličnosti koja je obeležila pozorišni i filmski život Srbije svojom stvaralačkom zrelošću i bogatstvom glumačkog izraza. Visoko priznanje Seki Sablić biće uručeno danas u 12 časova na svečanosti u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Jelisaveta Seka Sablić glumačku karijeru započela je u pozorištu „Boško Buha”, 1968. godine dobila je stalni angažman u Ateljeu 212 u kojem je ostvarila uloge u brojnim predstavama: „Mačka u džaku” „Rado ide Srbin u vojnike”, „Kosa”, „Čudo u Šarganu”, „Iza kulisa”, „Kola mudrosti, dvoja ludosti”, „Prokleti Kovalski”, „Tulumbus”, „Hazarski rečnik”, „Uho, grlo, nož”... Istovremeno je igrala i veliki broj uloga u svim beogradskim pozorištima i na scenama bivših republika. Zapažene su i njene filmske, i televizijske uloge. Seka Sablić dobitnik je gotovo svih relevantnih jugoslovenskih nagrada za glumu.

Velikom broju priznanja koje ste tokom karijere dobili za svoj umetnički rad, dodali ste i najnovije, „Žanka Stokić”, ustanovljeno u znak sećanja na jednu od najznačajnijih dramskih umetnica srpske scene...

Danas će mi biti uručena nagrada koja nosi ime velike srpske glumice Žanke Stokić. Dobitnik sam mnogih nagrada i priznanja, između ostalih i prvi laureat tek ustanovljene nagrade koja nosi ime „Ljubinka Bobić”. Ljubinku sam gledala na sceni, videla je na ekranu.Bila je obožavana glumica, neodoljiva, hrabra, rušitelj scenskih i drugih tabua, malograđanštine, između ostalih. Velika umetnica! Voljena koliko sa scene, toliko i privatno.

Veliku glumicu Žanku Stokić nisam nikada videla, osim malog snimljenog inserta koji se uvek pušta pri dodelinagrade koja nosi njeno ime. Iz toga se skoro ništa ne može videti. Iskreno, ime Žanke Stokić je tek zaživelo osnivanjem ove nagrade. I, tada se pojavila televizijskadrama koja je uspešno ispričala njen život sa Svetlanom Bojković u glavnoj ulozi. Tada su mit i istina o njoj sve nas zainteresovali.Sigurna sam da je ona u temelju glumačke tradicije na ovim prostorima, da je bila sličnog temperamenta, duha i hrabrosti kao Ljubinka ali, za razliku od Ljubinke, Žanka Stokić je imala strašnu priču, nesrećnu sudbinu. Proglašena za izdajnika, završila je život u očaju i umrlau velikoj materijalnoj bedi. Mi, ljudi iz staleža, esnafa, svake godine je se sećamo i slavimo, ali ona kao građanka nikada nije pravno rehabilitovana. Verovatno sudovi nemaju vremena, a i bave se drugim izdajnicima. Ja sam ponosna da ću dobiti nagradu koja nosi njeno ime.

Glumac mora da oseti vreme. Da bude moderan i hrabar. Vi tvrdite da mora da donese i pobunu. Kako to postići?

Da. Glumac mora da „prevede” lik i situaciju publici, gledaocu, da približi priču komada svom vremenu, poštujući pisca i vreme u kojem autorpiše.Svaki dobar glumac je prirodno hrabar i pobunjenik, jer u ulogu ugrađuje nemire i pobune koje sam nosi.

Volite likove sa dozom agresije, besa?

Bes je, inače, u psihologiji zamena za tugu.

Pronašli ste se u žanru komedije. Da li je teže, odnosno lakše raditi dramski lik?

Mislim da je teže igrati dramu i postići tu lepotu ozbiljnosti. Glumci više vole dramu, a publika komediju. Ovo je vreme komedije.

Žalite za vremenom u kojem je publika bila aktivna, u kojem su postojali talenti i obožavaoci. Kako gledate na srpsko pozorište danas?

Danas je publika daleko od „obožavalaca”. Ona se premestila u sportske dvorane,na koncerte roka i turbo-folka koji je, na sreću, čini mi se malo popustio. Ali, u teatru ih nema. Publika traži da se zabavi, da se nasmeje nečemu, da se unosi, a i nema, možda, takvih predstava koje pokreću, uznemiruju, izlaze iz konfekcije i standarda. Mislim da dobre predstave ubija repertoarsko pozorište, odnosnoda se jedna predstava koja obećava ne podržava više od ostalih. Ne brinu se o njoj sa pažnjom koju zaslužuje...

Imali ste i fazu kada Vam je išlo loše, čak ste razmišljali i da promenite profesiju, da završite za medicinsku sestru… Ipak ste istrajali na svom putu. Kako?

Da, imala sam sumnje. Čak veoma velike, ali to je deo puta kojim moraš proći i, kako sam rekla, glumac je glumac dok sumnja. Za mene je gluma hobi, tako da je to veliki poklon u životu. Da budeš zaposlen, da „radiš” a, ustvari, baviš se onim što najviše voliš, dakle hobijem. Talenat sa kojim se neko rodi je, zapravo, ljubav za nešto. Ta ljubav je snaga, istrajnost. Tu je imnogo drugih poklona: da ste zdravi, da nemate baš neke velike prepreke i iskušenja u životu.

Kako gledate na odnos glume i politike?

Glumci su, zapravo, uvek blizu politike. Hteli ili ne hteli, svaka drama, komedija, skeč, u osnovi ima politiku. Neki su plaćali veliku cenu, kao i Žanka Stokić koja je žrtva političkog trenutka. Veliki glumac Cvetković koji je imao satirično pozorište streljan je posle rata. Glumci su često u svojim svetovima i neprimećuju realnost koja se menja, i postaje opasna.