„Kotrljajuće" legende

Od našeg specijalnog izveštača
Berlin, 8. februara – Možete li da zamislite da u 60. godini radite ovo što radite danas – pitao je čuveni američki TV voditelj Dik Kavet svog gosta Mika Džegera, ranih sedamdesetih godina prošlog veka.

O da, veoma lako, odgovorio je tada Džeger, a danas ima 64 godine i još uvek radi isto.

Ovo je samo jedan od pikantnih detalja iz „Shine a Light”, dvočasovnog dokumentarno-muzičkog filma o Rolingstonsima holivudskog veterana Martina Skorsezea (65), sa kojim je u velikom stilu i uz veliku gužvu, prašteći vatromet iznad Potsdamer placa, započeo 58. Berlinski festival.

Legende rokenrola: Mik Džeger, Kit Ričards, Čarli Vots i Roni Vud, prisustvovali su sa Skorsezeom svetskoj premijeri ovog filma koji je oraspoložio i usijao publiku i sam festivalski početak.

Skorseze, koji je tokom karijere uz „Poslednji valcer” snimio i dokumentarni portret Boba Dilana „No Direction Home”, sada je načinio koncert-film u stilu rijaliti šoua. To je postigao razmestivši u intimnom prostoru njujorškog Bikon Teatra šesnaest 35-milimetarskih kamera i jednu Genesis Hi Definition kameru (iza kojih stoji 17 trenutno najprestižnijih direktora fotografije – oskarovaca), omogućivši tako gledaocu da koncert Rolingstonsa posmatra u opsegu od svih 360 stepeni, kroz vizuru publike i samih članova benda.

Već posle prvih minuta filma i pesama „Brown Sugar”, „Just My Imagination”, „Start Me Up”, gledalac prestaje da bude samo pasivni posmatrač događaja na velikom platnu i postaje aktivni učesnik koji klima glavom, pucketa prstima i ljulja se u sedištu bioskopske dvorane kao na koncertu.

– Jasno je da je nemoguće nadmašiti živi performans, ali ako smo bili dovoljno blizu i dovoljno detaljni, ako film ima poeziju kretanja kroz način na koji se kreće kamera, onda smo vam dali nešto najpribližnije živom koncertu – izjavio je na konferenciji za novinare Martin Skorseze, otkrivši da je snimio više od 150.000 metara materijala koji svedoči o neverovatnoj energiji i harizmi frontmena „Stonsa”.

Mislim da ovaj film pruža intiman pogled na bend, na naše funkcionisanje na sceni, na naše trajanje, izjavio je Džeger, dok je za gitaristu Kita Ričardsa najznačajnije bilo to što se kamere nisu primećivale. Nismo ni znali da su tu oko nas, kaže Ričards.

Da je Skorsezeu pošlo za rukom da filmom približi magiju Rolingstonsa priznao je i tradicionalno ćutljivi bubnjar Čarli Vots. Na konferenciji za novinare, jednostavno je izjavio: „Mrzim ga ali je prelepo snimljen.”

Koncert u Bikon teatru 2006. godine (u kojem je Bil Klinton proslavio 60. rođendan), čini gotovo 90 posto filma, a ostatak se sastoji od arhivskog materijala i isečaka iz starih televizijskih intervjua kroz koje Martin Skorseze provlači osnovnu tezu filma – paradoks dugovečnosti Rolingstonsa. Tema starenja i starosti i načina njenog prihvatanja, provlači se kroz film i može se doživeti kao rediteljeva samoironija. Skorseze je vršnjak sa „Stonsima”, a poput njih svoja najznačajnija dela podario je sedamdesetih godina prošlog veka, i sam je neka vrsta „kotrljajuće” legende – klasika.

Njegovi ispisnici, junaci filma, iako vidno oronuli i izborani, na sceni postaju esencija energije, a Skorsezeu polazi za rukom i da majstorski predoči sve nijanse. Džeger se hrani scenom, on je njen vladar, fizički je neumoran. Ričards je još uvek legendarni „kuler” ali se uzaludno bori sa godinama, Vots je ćutljiviji nego ikada i posao obavlja rutinski sa izrazom dosade na licu, Vud i dalje voli senku...

Upravo u tome, u približavanju „Stonsima” sa osećajem da se mogu dodirnuti, u detaljima i nijansama, leži najveća čarolija ovog Skorsezeovog filma, privlačnog čak i onima koji su tokom života mnogo puta već bili na njihovim koncertima. Takvi će naročito voleti da ovaj film imaju u svojoj kolekciji.

Još jedan film, o još jednom rok-klasiku, uzburkao je kritičare koji su imali povlasticu da ga vide još pre zvaničnog otvaranja festivala. Reč je o filmu „CSNY – Deja vu” koji pod pseudonimom Bernard Šejki, potpisuje legendarni Nil Jang koji je muzičku karijeru počeo šezdesetih u generacijskom bendu „Krozbi, Stil, Neš i Jang” i bio jedan od frontmena protesta protiv Vijetnamskog rata pesmama „Ohajo” i „Naći cenu slobodi”. O njegovom antiratnom filmu snimljenom tokom turneje „Sloboda govora 2006”, zahvaljujući kojoj su se ponovo okupili sada već znatno ostareli članovi benda u zajedničkom protestu protiv rata u Avganistanu i Iraku, više reči u sutrašnjem nastavku ovogodišnje berlinske priče.