ČIJA JE OVO SEKIRA

Postoji onaj iskaz kojim se u poučnom obliku relativizuju stečena i nasledna prava, kako u svakodnevnom životu, tako i u politici. On glasi "ovo je sekira mog dede kojoj je moj otac promenio držalju, a ja sam stavio novo sečivo".Rekao bi svako da se o toj jezgrovitoj doskočici mora voditi računa, posebno u politici, jer se tamo često i bolno ispostavi da se odnosi i okolnosti menjaju brže nego generacijsko petljanje oko banalne alatke.

Okamenjenost shvatanja i delovanja pogubna je u svetu gde se odnosi brže menjaju nego što bi smo možda voleli i želeli, a mnoge zablude proističu baš iz neuvažavanja te okolnosti.

Srbija, recimo, još ništa nije učinila da uspostavi regularne diplomatske odnose s Crnom Gorom, makar na konzularnom nivou, i pored svesti da hiljade građana u toj nezavisnoj državi imaju imovinu i druge preke interese, a da je tokom ove turističke sezone tamo otišlo na stotine hiljada turista s ovdašnje strane graničnog Brodareva.

Tek kad je izbio incident s hapšenjem poveće grupe mladića iz Srbije, pod optužbom da su učestvovali u kamenovanju autobusa s navijačima splitskog Hajduka, ispostavilo se ono što se moglo i slutiti. Staranje o njihovoj pravnoj zaštiti palo je na teret roditelja koji očajnički kucaju na vrata različitih crnogorskih ministarstava, dok se srpsko ministarstvo inostranih poslova ograničilo na ono što je jedino moglo da učini zbog svog prethodnog nečinjenja, odnosno da piše pisma kolegama iz Crne Gore.

Rekao bi čovek da je reč o imperijalnoj uobraženosti srpske političke elite koja je izazvana ljutnjom zbog referendumske podrške crnogorskoj nezavisnosti, pa su joj, kad se radi o instaliranju diplomatskih pošta, bliže i važnije razne otave,  nego Cetinje.

Ima i drugih manje konkretnih potvrda o neshvatanju mena dedine sekire. Politička grupacija okupljena oko Čedomira Jovanovića i njegove Liberalno demokratske partije, recimo, gotovo samoubilački istrajava u šablonizovanju političke scene u okvire pretpetoktobarske Srbije, slabo uviđajući da od novih perjanica srpske politike ne mogu da naprave Slobodana Miloševića. Teško je objasniti, osim ukoliko se ne radi o vrlo ličnim interesima, toliku upornost u traganju za arhineprijeteljem. Takav politički pristup aktuelnoj politici zamagljuje i sasvim umesne kritike i primedbe onoj i ovoj Koštuničinoj vladi i tera LDP, u suštini, u političku defanzivu.

Dedina sekira o kojoj se ovde radi najmanje je dva puta promenila držalju i sečivo, pa potpuno anahrono izgleda svaka politička priča koja istrajava u dokazivanju da je ovde sve kao što je bilo ili da je još gore, što parlamentarni srpski liberali uporno dokazuju, aman sami sebi.

U tom smislu ne bih preporučio ni vladi da se mnogo diči pomacima na kosovskom frontu. Vrlo je mogućno da se tek tu okolnosti brzo promene, kao što su se, u ovom trenutku, okrenule u pravcu održavanja postojećeg stanja što bi da nam predstave kao nekakvu pobedu, dok racionalan pristup tom pitanju govori da je za Srbiju bolje da se pronađe neko rešenje nego da se iscrpljuje u isterivanju međunarodne pravde u sporu oko teritorije kojom se ne može upravljati i naseljene žiteljima koji su većinom neprijateljski raspoloženi prema nama, baš kao i mi prema njima.

Teško je reći šta je prava mera za rešenje tog spora koji je nedovoljno plastično opisan i kad se uporedi sa susretom dva jarca na brvnu. Ali, sigurno je da to nije rezolucija o Kosovu koja je zdušno i impozantno većinski usvojena u Skupštini Srbije i koja, u osnovi, polazi od ideje da je reč o dedovini, što godi mnogom uhu aman je to zgodnije za pevanje uz gusle nego za pregovore u Kontakt grupi.

Sposobnost neke vlade i sposobnost političke elite da upravlja društvom, i kad se vlade menjaju, meri se, u suštini, spremnošću da se shvate promene u okruženju i da se aktivno traga za adekvatnim rešenjima, pa bilo da se radi o opozicionoj politici, kao u primeru Liberalno demokratske partije, bilo da se radi o odnosima sa zemljom koja je od visoke važnosti za potrebe građana Srbije, bilo da je reč o kosovskoj dedovini...