Dugme u avionu

Obični ljudi nemaju nikakve dileme kada ih neko upita kako treba nazvati naoružanog čoveka koji pred sobom ima neko neko bespomoćno ljudsko biće, gleda ga kako se trese od straha i mirno ga ubija. Imaće, međutim, dileme kada im neko postavi isto pitanje za pilota koji sa nekoliko hiljada metara visine iznad zemlje kojom vlada neki veoma zao režim, pritisnu dugme i vrate se u bazu da sa drugarima u kantini gledaju meč svog omiljenog bejzbol tima.

Ove iz prvog pitanja smo upoznali. Izvodili ili slali ih na suđenja, uz teške rasprave o našim i drugim zločincima, o onom i ovom ratu koji su nekako uspeli da pogode isti prostor. Ove druge nikada nismo ni videli, mada nam se ponekad učini da možda prolete iznad naših glava. Recimo krajem marta, za vreme godišnjice, kada se polažu venci, sećamo se žrtava i pitamo ko je zapravo pritiskao to dugme u avionu a da ne uvredimo zapadne prijatelje ili ugrozimo integracije.

Za milione Amerikanaca, oni i nisu piloti nego samo hodajuće makete za novi holivudski hit o herojima sa neba, dok u zemljama nad kojim su „imali misije” milioni ljudi misle da je teško zamisliti kukavičkiji zločin od tog ubijanja nepoznatih ljudi uz veoma humana obrazloženja. Neke naknadne vojne informacije ukazuju da su i čuvene kolateralne žrtve, jedan od primera lingvističkog šminkanja nečeg što se inače zove sasvim obično – zločin nad civilima ili ubijeni nevini ljudi, zapravo mogle da budu izbegnute ili smanjene samo da je neko u centrali NATO dozvolio da se i sa manje visine ispuštaju bombe. Ali zar da se ugrozi život nekog pilota samo da bi se izbegla smrt stotinak nedužnih civila?

Vreme je nekako učinilo da se te duboke frustracije ublaže i da se na Balkanu uspostavi neka tolerantnija atmosfera u kojoj razni narodi barem formalno idu u istom pravcu. Ali, gotovo svaka godišnjica bombardovanja, „Oluje” ili Srebrenice, ukazuje da je čitav ovaj region jedan veliki, zamrznuti konflikt. I da između Srbije i zapadnih strateških saveznika i dalje postoji duboki nesporazum u tumačenju nedavne prošlosti ukazuje i intervju američkog ambasadora Majkla Kirbija, koji je dva dana uoči godišnjice bombardovanja ponovio da su „SAD ispravno postupile kada su uvele sankcije” iako zna da je „građanima bilo teško i da još pokušavaju da se oporave”. Velikodušno je dodao i da prijatelji nekad mogu da se ne slože.

Da se srpski prijatelji ponekad ne slažu sa SAD mogao je da vidi tokom obeležavanja godišnjice, kada se u retoriku zvanične Srbije vratila reč agresija, umesto „kampanje”, „intervencije” i ostalih omiljenih američkih eufemizama. To naravno ne znači da je Srbija promenila politiku, ali podseća da će ta politika biti na velikom ispitu svaki put kad se pomene 1999.