Kakav uticaj želi Srbija?

Izgleda da pregovore u Briselu mnogo ozbiljnije shvataju Srbi nego kosovski Albanci. I to ne samo politička i intelektualna elita već i običan narod.

Pre nekoliko dana Tatjana Lazarević, koja vodi uglednu nevladinu organizaciju, pozvala me je na debatu sa mladima sa severa Kosova, od kojih neki nikada nisu ni imali kontakte s Albancima.

Jednostavno pitanje koje su mi mladi Srbi postavili bilo je: dogovorom u Briselu Albanci su dobili mogućnost da putuju kroz Srbiju, a šta smo mi dobili? Odgovor na ovo pitanje podstakao je debatu koja je obuhvatila suštinu problema u odnosima između Srba i Albanaca. Debata je ponovo nametnula problem manjkavosti kosovskih medija, ali i beogradskih. Jer takve rasprave bi često trebalo da organizuju RTK, RTS i drugi mediji. Debata je pokazala i da su najveće žrtve zapravo oni koji iskreno veruju u napredak pregovora.

Prvi primer žrtve je autor ovog teksta. Briselskim sporazumom je omogućeno da se automobili građana Kosova sa registracijom KS mogu, uz određenu taksu, kretati po teritoriji Srbije. Ali ne mogu i automobili sa registracijom RKS. Koja glupost! Prvu glupost je napravila vlada Kosova koja je odlučila da kosovske KS registarske tablice budu zamenjene sa RKS. Ta glupost se može „opravdati” samo time da je kosovska vlada htela da svojim građanima otme dodatnih 30 evra (20 za nove tablice i 10 za nove knjižice). Drugu glupost je napravila vlada Srbije. Koja je vajda od priznavanja KS tablica, ali ne i RKS tablica?! I šta li mu taj kompromis znači?!

Prihvativši dogovor kakav jeste, kad sam registrovao svoja kola insistirao sam da mi tablice ostanu na KS da bih, kad mi bude potrebno, mogao da putujem kroz Srbiju. Ispostavilo se da to nije tako jednostavno. Službenik koji radi na registraciji, poznajući me kao javnu ličnost, nije hteo da ispuni moj zahtev uz izgovor da nisam Srbin. Džaba sam se trudio da mu dokažem da u zakonu ne piše da KS tablice mogu imati samo Srbi, već svi građani Kosova koji to žele. „Ne, to je samo za Srbe, zbog pregovora u Briselu”, uporno je odgovarao službenik. „A kako znaš da nisam Srbin kad nigde u ličnim dokumentima nije navedena etnička pripadnost?” „Pa znam po imenu i prezimenu”, usledio je odgovor. „A šta ako neko ima ime, recimo, Ana ili Vera, a može biti Albanka, Srpkinja, Bošnjakinja itd?” „E, pa pitaćemo nekoga”, odgovorio mi je službenik. Morao sam da idem čak u ministarstvo da bih realizovao moje pravo. Ipak, mogućnost da putujem svojim kolima kroz Srbiju nisam realizovao zbog veoma skupe takse koju vlasnik automobila sa KS tablicama mora da plati.

Drugi primer žrtve je ipak teži. Lazar Milić, mladić sa severa Kosovske Mitrovice, ušao je na Kosovo na prelazu Jarinje svojim automobilom s novosadskim tablicama. Kako administrativni/granični prelazi na severu Kosova prema Srbiji ne funkcionišu kao ostali prelazi, Lazar nije bio primoran da plati taksu određenu Briselskim sporazumom. Jednog lepog dana krenuo je na jug Kosovske Mitrovice gde su srpska groblja, i patrola Kosovske policije ga je privela da prenoći u policijskoj stanici, a carina mu je zaplenila automobil. Lazar je pozitivno shvatio Briselski sporazum o slobodnom kretanju i zauzvrat mesecima pokušava da dobije svoja kola nazad.

Ali ma koliko manjkav, Briselski sporazum ima svoj značaj i za Srbe. Pričom o manjkavostima stiče se utisak da su sporazumi takvi samo da bi se srpski premijer slikao sa Eštonkom/Mogerinijevom. Međutim, Briselski sporazum ima ogroman posredan značaj za srpsku zajednicu na Kosovu. Zapravo, svaki vid saradnje Beograda i Prištine ide u prilog kosovskim Srbima.

Cenkanjem tokom pregovora u Briselu dobija se utisak da Beograd želi da ogradi Srbe od albanske zajednice na Kosovu. Zapravo, suštinsko poboljšanje političkog, ekonomskog i kulturnog života kosovskih Srba zavisi od poboljšanja njihovih odnosa sa kosovskim Albancima, a ne postavljanjem kineskih zidova između njih. Rušenjem zidova, a ne njihovim podizanjem Srbija može ostvariti svoj uticaj kao najmoćnija država na Balkanu. Ali, naravno, prvo treba da se opredeli: da li želi uticaj na Balkanu ili samo među Srbima na Balkanu. Ukoliko želi prvo, onda se mora zalagati za rušenje zidova razdvajanja, a ukoliko želi ono drugo onda treba da zadrži Srbe što dalje od Albanaca, Bošnjaka i drugih.

Profesor političkih nauka Univerziteta AAB u Prištini, ranije predavao na Univerzitetima u Tirani, Tetovu, Prištini i na Univerzitetu u Hamburgu