Kinez u Svetskoj banci

Vrhunski posao u najznačajnijoj svetskoj finansijskoj instituciji poveren je, prvi put u istoriji, ekonomisti iz jedne zemlje u razvoju. Predsednik Svetske banke Robert Zelik imenovao je Džastina Jifu Lina, profesora Pekinškog univerziteta, za „prvog ekonomistu i prvog potpredsednika Svetske banke”, odgovornog za zemlje u razvoju i borbu protiv siromaštva. Dosad su položaj prvog ekonomiste zauzimali istaknuti zapadni, prevashodno američki, stručnjaci svetskog glasa, među kojima je bio i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Džozef Stiglic.

Profesor Lin je osnivač i predsednik Centra za ekonomska istraživanja na Pekinškom univerzitetu, potpredsednik Svekineske federacije industrije i trgovine i savetnik kineske vlade za pitanja reformi. Napisao je oko dvadeset knjiga o reformama u Kini, posebno u ruralnim područjima, i kineski je kandidat za Nobelovu nagradu za ekonomiju.

Njegova biografija, međutim, jedna je od najneobičnijih među ljudima sa akademskim titulama. Rođen je 1952. na Tajvanu, tri godine nakon učvršćenja Čang Kaj Šekovog režima na odmetnutom ostrvu, u hanskoj hrišćanskoj porodici – o čemu svedoči i njegovo hrišćansko ime Džastin, odnosno Justin. Godine 1979, kad se i na Tajvanu shvatilo da je NR Kina zakoračila u ekonomske reforme i da je počela da se otvara prema svetu, on je u tajvanskoj vojsci bio kapetan kome su pretpostavljeni predviđali blistavu vojnu karijeru.

Službovao je na ostrvu Đinmen, koje je u Tajvanskom moreuzu najbliže kopnu – udaljeno je od Sjamena, glavnog grada provincije Fuđijen, jedva dvadesetak kilometara. (Stariji čitaoci će se možda setiti da su Đinmen, nekad poznatiji kao Kvemoj, i Macu bila dva ostrva iz Tajvanskog arhipelaga koja je kineska Narodnooslobodilačka armija povremeno, a osobito u svečanim prilikama, demonstrativno bombardovala sve do 1979, kad je Kina, pod Deng Sjaopingom, politiku „oslobođenja” Tajvana zamenila politikom „mirnog ujedinjenja” s Tajvanom.)

Lin je na ostrvu Đinmen, prema jednoj njegovoj kasnijoj škrtoj priči, bio ponesen idejom o reformama u Kini i „snom da doprinese napretku i moći svoje zemlje”. Jedne noći je, pod okolnostima koje nikad nije otkrio, preplivao taj najuži deo Tajvanskog moreuza od dvadesetak kilometara do luke u Sjamenu. Tajvanska vojna komanda nikad nije saopštila da je 27-godišnji kapetan, koji je drugim oficirima služio za uzor, dezertirao i prebegao u Kinu. Saopštila je da je on „nestao u akciji”.

U to je poverovala i Linova žena, koja je ostala u Tajpehu sa dvoje dece. Sa njom će se Lin ponovo sresti kasnije, na studijama u Americi. Ona je takođe ekonomista. Sjedinjena porodica sada živi u Pekingu, gde je Lin, posle bekstva sa Tajvana, ubrzano završio studije političke ekonomije. Potom je, 1986, doktorirao na Univerzitetu u Čikagu kao jedan od prvih građana NR Kine koji su stekli najviše ekonomsko obrazovanje u Americi. Od 1993. redovni je profesor na Pekinškom univerzitetu i čest gostujući profesor na nekoliko američkih univerziteta.

Džastin Jifu Lin i predsednik Svetske banke Robert Zelik istih su godina i iste profesije. Nije otkriveno da li se znaju od ranije, možda sa studija ekonomije u Americi, ali su njihovi susreti u Kini, u koju je Zelik više puta odlazio kao zamenik državnog sekretara (2005. i 2006), morali biti presudni da Svetska banka ne samo širom otvori vrata jednom Kinezu – a ne nekom iz grupe industrijskih sila G-8 – nego i da dopusti da kineska ruka iznutra usmerava da u trećem svetu povrati svoj nekadašnji ugled.

U svojstvu zamenika državnog sekretara, Zelik je bio inicijator uspostavljanja redovnog „strateškog dijaloga” s Kinom, posebno u oblasti spoljne politike, ekonomskog razvoja i energetske bezbednosti. Ostao je upamćen po zahtevu Kini da se ponaša kao responsible stakeholder, to jest kao neka vrsta odgovornog preduzetnika u zajedničkim poduhvatima u svetskoj privredi. Zastupao je tezu da je za SAD bolje da sa uspešnim zemljama u razvoju, poput Kine i Indije, „dele odgovornost” za svetski ekonomski poredak, nego da s njima uđu u konfrontaciju.

Za svog prvog zamenika Zelik je uzeo Kineza iz dva razloga: zbog prestiža koji Kina uživa u trećem svetu, posebno u Africi, koja sve više siromaši sledeći uputstva Svetske banke i koja sad uzor traži u kineskim reformama, i zbog Linove rastuće međunarodne reputacije.

Od Linovih ekonomskih teorija – „nekonvencionalnih ideja”, kako kažu kineski teoretičari – najveću pažnju privlači njegovo gledanje na ulogu vlade u zemljama u tranziciji. Dok Zapad, pa samim tim i Svetska banka i MMF, uspeh u reformama povezuje sa punom liberalizacijom tržišta, masovnom i brzom privatizacijom i ekonomskim šok-terapijama, videći često u državi izvor svih nevolja i zastoja, Lin je, kako je to uočio jedan američki analitičar, „osvežavajuće pragmatičan”. On zapravo veruje da od sposobnosti ili nesposobnosti vlade u zemljama u tranziciji zavisi uspeh ili neuspeh u reformama, što, po njemu, primer Kine najbolje pokazuje u poslednje tri decenije.

Tako bi u najmoćnijoj svetskoj finansijskoj instituciji američki ideološki kredo o svemoći liberalnog tržišta mogao već u maju, kad Lin stupa na dužnost, da se spoji sa Dengovim legendarnim zaveštanjem: da nije važno da li je mačka crna ili bela – ako uspešno lovi miševe.