Napredni prijatelji levice
U svojim tekstovima u „Politici”, Zoran Ćirjaković je pokušajima lične diskvalifikacije mene i drugih na levici nastojao da čitaocima objasni kako organizacije kojima pripadam – „Marks 21” i Levi samit Srbije – nisu vredne njihove pažnje. Ipak, intenzitet napada govori suprotno.
Kao i u ranijim pokušajima da zazvuči kao odličan poznavalac levice u Srbiji, ovaj suosnivač desničarskog Naprednog kluba ponovo domaštava stvari da bi se potom upustio u borbu sa plodovima vlastite mašte – i to kao navodni prijatelj „prave” levice. Ćirjakovićev pristup je temeljno tabloidan – vađenje tvitova iz konteksta, neosnovane insinuacije o materijalnim prilikama levičara, bavljenje time ko koga zove na kafu i tendenciozno predstavljanje pozicije „Marks 21” spram prava Kosova na samoopredeljenje. Za izgradnju nove levice potrebno je dokazati se delima. Oni koji žele da postave alternativu neoliberalizmu moraju da pružaju konkretnu podršku svim borbama protiv štednje, privatizacije, dužničke ekonomije i svakog vida eksploatacije i ugnjetavanja.
Danas se mnogi predstavljaju kao levica, što je nesumnjivo posledica izbornog uspeha Sirize u Grčkoj. Otkad je dobila izbore, Sirizu svi živi svojataju – od ministara antiradničke vlade koji donose antiradničke zakone, do bivših funkcionera. Razlog je očigledan – neposredno nakon grčkih izbora i sam Aleksandar Vučić izjavio je da je lider Sirize, Aleksis Cipras, popularniji od njega u Srbiji. Kako je to moguće? Tako što je Srbija dosta slična Grčkoj. Kako je član „Marks 21”, sociolog Andreja Živković, pokazao, Srbija godinama vodi sličnu razvojnu politiku kao zemlje evropske „periferije”. Održavanjem jake valute pokušava da dođe do jeftinijih stranih investicija i kredita. Neke druge zemlje, poput Grčke, vezane su za evro, koji je suštinski prejak za njihove uslove.
Šta to znači? Zemlje „periferije” usled tehnološkog zaostajanja nisu u stanju da se takmiče sa razvijenijim i bogatijim „centrom” Evrope, koji ima viši tehnološki nivo, a uspeo je da cenu radne snage obori na istorijski minimum. „Periferija” sistematski ne uspeva da na bazi izvoza otplati dugovanja i održi nivo valute i primorana je da je brani drugim sredstvima: privatizacijom javnih preduzeća i resursa, udarom na potrošnju i kriminalizovanjem štrajkova i protesta. Da bi otplatile dugove, zemlje poput Srbije moraju da se dodatno zadužuju, i tako unedogled. Grčka je danas tamo gde se Srbija uputila. Siriza je pobedila upravo zato što je pozvala na raskid s takvom politikom i na akciono jedinstvo svih snaga koje joj se protive.
Srbija je imala tek toliko manevarskog prostora da bar malo obori i dalje precenjeni dinar, zato što se nad njom ne vrši međunarodni diktat kakav postoji u Grčkoj. To nas dovodi do pitanja Kosova. Ako smo za pravo naroda Grčke da o svojoj sudbini odlučuje bez smetnji omražene „trojke” – Evropske komisije, Evropske centralne banke i Međunarodnog monetarnog fonda – a i naroda Srbije da svoju bira nezavisno od MMF-a (kod kog smo se nedavno zadužili za još milijardu evra), nije li onda logično da podržavamo pravo većine na Kosovu da odlučuje o svojoj sudbini, bez smetnji NATO protektorata i države Srbije? Nije li logično da se protivimo podaničkoj politici naših vlasti Zapadu, simbolizovanoj Dačićevim potpisivanjem Individualnog partnerskog akcionog plana? Nije li logično zahtevati priznanje države Kosovo pod uslovom da Zapad napusti Kosovo i pusti tamošnji narod – Albance, Srbe i druge – da odlučuje o svojoj budućnosti? Nacionalistička strategija nastavlja da se koprca i gura nas u ruke velikih sila. Godinama unazad internacionalistička levica iznova gradi mostove saradnje koje su nacionalizam i imperijalizam razrušili.
Ukoliko zaista želi da bude konstruktivan, Ćirjaković bi svoju maštovitost trebalo da uperi protiv onih koji uništavaju radna mesta, demokratiju i međunarodnu solidarnost radnih ljudi. Za to je, ipak, potrebno prvo iskoračiti iz desničarske kaljuge.
Sociolog, član „Marks 21”, jedne od 20 organizacija članica Levog samita Srbije