Varljiva računica

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, februara – Da li su ti opet naplatili više – pitanje je koje dve prijateljice ovde razmenjuju često, takoreći umesto pozdrava. Svaki čas ustanove da im je neki ceh, od telefona do namirnica, nerealan, na teret njih kao potrošača.

Pogrešna računica kao da postaje deo sistema, primećuju hroničari. Grube netačnosti ispostavile su se u procenama za rat u Iraku, davanju stambenih zajmova zbog čega se trese tržište nekretnina, u izdacima koje su mnoge vlasnike kreditnih kartica doveli na rub bankrotstva…

Sada su se zakomplikovali i obični – izborni računi. I oni završni i predračuni.

Ispada da je u izbornom obračunavanju ponajviše onih koji su se – preračunali. Zbog toga takmaci napuštaju predsedničku trku brže nego što se očekivalo. Ujedno, rezultati preostalih pretendenata stižu prilično sporo, pa i u spornom vidu.

Produžena neizvesnost

Ni četiri dana po izjašnjavanju o pretendentima demokrata u Novom Meksiku – još se nije znao ishod. Odziv birača je, kažu, bio preko svih očekivanja, pa su ponestali listići, pa se pribeglo improvizacijama, pa nikako da se izračuna ko je tamo bio uspešniji u tesnoj trci Hilari Klinton i Baraka Obame. Odugovlačenje podseća na dramu u Floridi, na pretprošlim predsedničkim izborima kada je tek posle dugog „dobrojavanja” i odluke suda proglašena pobeda Džordža Buša nad Alom Gorom. Organizatori veruju da se ta zavrzlama neće ovoga puta ponoviti, ali…

Štabovi Klintonove i Obame, kao i medijski analitičari, nisu mogli da se do kraja radne nedelje usaglase – ko je od to dvoje predsedničkih pretendenata zaista pobedio u proteklom „superutorku”. Oba tabora pripisuju trijumf sebi.

Jasno je jedino da je Obama pobedio u 13, a Klintonova u osam saveznih država. Nejasno je, međutim, šta to „praktično znači”. Za ishod je mnogo važnije: koliko je ko osvojio delegatskih mandata za nacionalnu stranačku konvenciju, koja konačno odlučuje ko će biti učesnik u finalnom nadmetanju s republikanskim kandidatom.

Produžena neizvesnost se rutinski objašnjava „zapetljanim” načinom prevođenja glasova u delegatska zvanja, ali strane posmatrače čudi da se u zemlji s najsavršenijom tehnologijom i brzim obračunima svakog prometa tako sporo dolazi do nedvosmislenog ishoda pojedinih političkih mečeva. Ako nedefinisanosti zađu u proleće, lider Demokratske partije Hauard Din nagoveštava da će pokušati da dvoboj reši – nagodbom rivala.

Misli i da je jedan takav netakmičarski čin bolji nego da do preglasavanja dođe na stranačkoj konvenciji, gde bi odluka možda zavisila od raspoloženja „superdelegata”. Ti „superi” nisu, naime, izabrani neposrednim glasanjem baze, nego su određeni elitnim statusima – partijskih i državnih funkcionera – pa bi njihova „arbitraža odozgo” bacila senku na rekordno masovno izjašnjavanje „odozdo”…

Do krupnog preračunavanja došlo je i u redovima Republikanske partije. Prethodno favorizovani Rudolf Đulijani i Mit Romni, koji su sakupili i najviše finansijske potpore u stranci (mada manje od Klintonove i Obame), napustili su trku.

Đulijani je, kažu, pogrešio što je propustio nekoliko etapa – slično skakačima u vis koji se štede za veće domete – uloživši sve snage u start na Floridi, ali je tamo doživeo takav krah da se odmah potom povukao iz trke. Romnija je, pak, srubilo ideološko kalkulisanje – svojevremeno je postao masačusetski guverner tako što je bio „levlji” od linije svojih konzervativaca, dok je sada nastojao da se iskaže kao „prvak desnice” u svom jatu. Procenjen je kao „kolebljivi oportunista” i glasovi su većinom otišli Džonu Mekejnu, koji se istakao doslednošću, ostajanjem na svom kursu čak i kad je, donedavno – u još jednom u nizu površnih računica – bio otpisivan kao „veteran autsajder”.

Čak su se i neke mere za povećavanje efikasnosti izjašnjavanja pokazale kao mestimično kontraproduktivne. Minus umesto plus.

Mnogi su, naime, iskoristili povoljnost da glasaju unapred, kako bi izbegli čekanje u redovima. Ali stotine hiljada takvih glasova otišlo je, takoreći – u vetar. Jer, dali su ih pretendentima koji su u međuvremenu odustali. Sada žale što su verovali u apsolutnu važnost poslovice „Ko rano rani, dve sreće grabi”.

Ni vrednost izbornog novca nije više pouzdan pokazatelj. Bar ne uvek.

Kod republikanaca su sada preostala tri takmaca – pored Mekejna još Majk Hakebi i Ron Pol – čiji su fondovi bili znatno tanji od onih koji su se „predali”. Među demokratama, pak, u završnom duelu su Klintonova i Obama koji su ubrali najveće, gotovo astronomske svote, što se obrazlaže okolnošću – i otežavajućom i stimulativnom – da su to pretendenti koji računaju na „istorijski prevrat”: da na čelo SAD prvi put dođe žena ili crnac.

Nacija, partija…

Uporedo se uočavaju teškoće u usklađivanju nacionalne i stranačke doze jedinstva. Klintonova je cele prošle godine bila ubedljivi favorit unutar establišmenta Demokratske partije, da bi je sada pristigao Obama pridobijanjem većine mladih članova i nezavisnih simpatizera. Mekejn lakše pridobija mase nego „konzervativno jezgro” Republikanske partije koje mu zamera da je „takoreći liberal”.

Iz takvih raslojavanja pojedini istraživači izvlače zaključak da se „odbrojava početak kraja ovdašnjeg faktički dvostranačkog sistema”. Da će se ukazati šansa za „treću snagu”, na čijem bi čelu bio, na primer, njujorški gradonačelnik i milijarder Majkl Blumberg.

On je bio i demokrata i republikanac, a sada je „nezavisni kadar”. Svoje šanse još vaga, iako je poznat kao solidan i brz račundžija. I to govori koliko su ovdašnje sabiranja i oduzimanja postala – varljive operacije.