Adama Smita malo ko čita

U zaključku svog teksta – odgovora Borisu Begoviću, na temu upotrebe sintagme ljudski kapital (28. februar), Branko Milanović naglašava da je neophodan povratak zdravom razumu, Adamu Smitu i klasičnoj ekonomiji. Ovo je mnogo teže nego što se na prvi pogled čini.

Noam Čomski je jednom rekao da je tragedija Adama Smita što ga mnogi obožavaju, ali ga malo ko čita. Nažalost, ovo je istina. Na univerzitetima se studentima predstavlja jedna strana Adama Smita. Individualizam, lični interes i jedno nakaradno tumačenje sintagme „nevidljiva ruka”. Uzgred budi rečeno, Smit tu frazu koristi samo tri puta u svom celokupnom opusu koji varira od filozofije prirode do ekonomije, i sva tri puta na drugačiji način. Druga Smitova strana se izostavlja, a ona daje potpuno drugačije viđenje ljudske prirode – čovek kao solidarno društveno biće, a ne sebično koje gleda samo lični interes. Pitam se, koliko studenata ekonomije i društvenih nauka uopšte zna da je Smit za svoj magnum opus smatrao „Teoriju moralnih osećanja”, a ne „Bogatstvo naroda”?

Studenti ekonomije na Univerzitetu u Beogradu ne čitaju Adama Smita. Isto tako ne čitaju Rikarda, ni Marksa, Maršala, Šumpetera, Galbrajta ni Minskog. Možda neke fragmente istrgnute iz konteksta. Pomalo čitaju Kejnza. Nedovoljno. Čitaju Hajeka i Fridmana, i iz njihovih interpretacija i selektivnog čitanja uče o klasicima ekonomije. Da ne pominjemo imena autora iz drugih društvenih nauka kao što su Volerstin, Brodel ili Veber kojeg naš aktuelni predsednik vlade selektivno citira. Situacija je sumorna.

Najveći zagovarači liberalne ekonomije u Srbiji su jedva dočekali i podržali novi zakon o radu. Ali su zaboravili da Adam Smit ne bi bio na njihovoj strani. Zaboravili su, ako su ikada i čitali izvornog Smita, da je njegov stav bio da je interes onih koji žive od svog rada, interes društva, zbog toga što nadnice rastu sa rastom društvenog prosperiteta. S druge strane, interes vlasnika kapitala je suprotan od interesa društva zbog toga što profitna stopa, prema Smitovom viđenju, pada sa rastom društvenog prosperiteta, što njima ne odgovara.

Zaboravili su i da je Smit kritikovao zakon u Engleskoj koji je branio radnicima da se udružuju u sindikate, a nije branio vlasnicima kapitala isto to udruživanje radi ostvarivanja interesa. A tome treba dodati i Smitov stav da svaki zakon koji je predložen od strane vlasnika kapitala treba detaljno ispitati, s najvećom mogućom dozom sumnje. Razlog je upravo Smitov stav, koji eksplicitno naglašava na kraju prve sveske u prvom tomu „Bogatstva naroda”, da vlasnici kapitala imaju interes suprotan od interesa društva, i ne prezaju od prevare i tlačenja javnosti.

Čak ni zdrav razum nije zdrav. A to je Džon Kenet Galbrajt dobro znao. I jako je dobro to objasnio u drugom poglavlju „Bogatog društva”. Ali studenti to ne čitaju. Ni profesori se tome ne vraćaju. Retki su oni koji to čine. Njihova vrsta izumire. Zdrav razum je promenljiva kategorija. Ona spada u domen ideologije, a ne nauke. Zdrav razum za liberala, konzervativca i komunistu su različite stvari. A stvari su uvek komplikovanije nego što na prvi pogled deluju kada je reč o ideologiji.

Vraćanje klasičnoj političkoj ekonomiji je zbog svega rečenog revolucionarni čin, jer da bismo se vratili tome, moramo da odbacimo neoliberalnu paradigmu koja je i dalje vladajuća. Moramo da je izbacimo iz nastavnog plana i programa i moramo da je izbacimo iz ekonomske i socijalne politike. To je jedan vrlo težak zadatak. A to koliko je težak, vidimo na primeru Sirize.

Student postdiplomskih studija, Filozofski fakultet u Beogradu