Dostojanstvo, kako to krhko zvuči

Predajem fiziku i hemiju u školi u kojoj su deca štrajkovala i koja je zbog toga dospela u samu žižu javnosti. Godinama unazad naši učenici osvajaju prva mesta na republičkim takmičenjima u svim obrazovnim profilimau sva četiri naša područja rada, što medijima nikad nije bilo interesantno, ali se zato kamere ovih dana nalaze u zbornici, u hodnicima, ispred škole… Nijeviše vest da su nastavnici u štrajku, ni da su nastavnici sa svojim učenicima, „pomoću štapa i kanapa” postigli neki uspeh, ali je zato udarna vest kada učenici izađu iz škole protiveći se haosu koji je nastao posle naredbe ministra prosvete da se obavezno zvoni na 45 minuta, a (neposlušni) nastavnici kazne dodatnim umanjenjem plate.

Došlo je vreme da deca kojima je mesto u klupama, a ne u političkim ili socijalnim previranjima, nama drže lekciju. Kažu, lekcija je o jedinstvu: „Dogovorite se hoćete li pola sata ili 45 minuta, nama je svejedno, ali morate biti složni!” Ipak, ovo nije bila samo lekcija nama koji radimo sa tom decom nego i onima koji mesecima ignorišu masu nezadovoljnih prosvetnih radnika i svojim izjavama, ali i nečinjenjem, podgrevaju nezadovoljstvo.

Ljudi zaposleni u prosveti slabo su plaćeni, poniženi,zaplašeni, a sada postaju i apatični. Pristajemo na malo novca, na nelogične promene u nastavnim planovima i programima, na korišćenje često bezvrednih udžbenika… Plaćamo iz svog džepa pojedina besmislena stručna usavršavanja, samo da bismo dobili obavezan broj bodova za licencu. Koristimo udžbenike u kojima je i u devetom izdanju mnogo pogrešnih naslova, učestvujemo u farsi zvanoj završni ispit u osnovnoj školi, pristajemo na to da se u 21. veku kao osnovno nastavno sredstvo, a često i jedino, koristi kreda iz donacija koja je neupotrebljiva za pisanje po dotrajaloj tabli. Pišemo dopise koje od nas traže, a nikada ne dobijamo povratnu informaciju. Brinemo se da li će sutra raditi škola zato što opština nije platila struju, telefon ili grejanje...

Prosvetni radnici su se školovali na državnim fakultetima. Naravno da i među nama ima vrednih i manje vrednih. Razlozi su mnogi: različiti kriterijumi za zapošljavanje, male plate da bi zadržale neke sposobne i vredne ljude, nedovoljna motivisanost...Ako ovakva situacija potraje, stanje se može samo pogoršati. Javnost manipuliše frazama: „Nema ni za druge”, „Dokle deca da ispaštaju”, „Koliko malo radite, dobro ste plaćeni”, „Imate veliki raspust”...

Prosvetni radnici imaju četrdesetočasovnu radnu nedelju. Ono što svako od nas radi nije samo neposredan rad sa decom, tu su osim osnovnih časova i dopunska i dodatna nastava, sekcije, rad u timovima, rad na inkluzivnom obrazovanju, pisanje raznih planova, rad u stručnim i odeljenjskim većima, rad u organima škole, pripreme za takmičenja, pripremanje časova, pripremanje i pregledanje kontrolnih zadataka, obaveze razrednih starešina, saradnja sa roditeljima, stručno usavršavanje, dežurstva... Za godišnji odmor imamo zakonom tačno određen broj dana kao i svi zaposleni u javnim službama, ni manje ni više, ali ga ne možemo koristiti kada hoćemo (za razliku od drugih delatnosti), već kada moramo.

Ovaj štrajk prosvetnih radnika, kao i svi prethodni, osuđen je na propast. Vlast radi na tome da ga uništi: pravi i deli sindikate, ucenjuje, smanjuje plate, preti otpuštanjem... Veliki problem je i osuda javnosti, a najvažniji razlog je izostanak jedinstva među prosvetnim radnicima. Na to su nam ukazali čak i naši đaci.

U teškim vremenima ozbiljna društva ulagala su novac u obrazovanje i kulturu. Na taj način borili su se protiv opasnosti koje prate krizna vremena.

Ovim štrajkom prosvetnih radnika deci se, primerom, predaje možda najvažnija životna lekcija o borbi za građanska prava, istrajnost, solidarnost. Učimo ih čuvanju ličnog dostojanstva, dostojanstva profesije i značaju i vrednosti obrazovanja! Onaj ko ruši naše dostojanstvo čini nepravdu prema sopstvenoj deci, njihovoj budućnosti i budućnosti celog društva.

Tehnička škola „Radoje Ljubičić”, Užice