Tranziciono presvlačenje

I najzaostaliji sloj srpske kulture uveliko drma tranzicija. To je očito pre svega po vizuelnom tretmanu zvezda "Grand produkcije". Ako je u spotovima turbo folk (TF) hitova iz ere procvata "TV Palme" verističkim pristupom kamere oponašana jeftina porno produkcija sedamdesetih, ovi današnji mešaju uticaje klipova arapskih izvođača i onih s MTV. Takođe, glavna smotra TF scene u vidu emisije "Grand zvezde" počinje da (izdaleka) liči na "Las Vegas" a grand balerine, valjda, na Đinu Geršon i ostale Šougerls.

Dženifer Lopez, Šakira, Anđelina Džoli odnosno modne marke Dior ili Luj Viton: ovlašna lista vizuelnih uticaja koje poslednjih godina trpe TF pevačice i TV publika odaje neku vrstu njihove svesti o nužnosti odlučnijeg okretanja Zapadu. Rečene uzore grand zvezde prihvatile su dosta dugo nakon njihove top-aktuelnosti: uostalom, mnoge turbo folk pevačice i dalje liče na posuvraćene verzije Madone. Tamo gde američka umetnica provocira crkvu, TF starleta je pravoverna; onde gde je Madona erotično izazovna, njene ćirilične replike prizivaju pornografiju..

Na tragu takve kontekstualne zbrke su i odevne poruke mnogih običnih cura što, svesno ili ne, oponašaju TF zvezde. I tu je odevni erotski kod zaoštren gotovo do pornografskog koji ni tu ne isključuje patrijarhalnu konotaciju: u duhovno unazađenom društvu bilo bi prirodno obnoviti instituciju miraza a kako za to nema ekonomskih uslova, javno istaknute gaćice i polugole grudi sem predmeta žudnje praktično znače i jedini miraz kojim devojka može manipulisati.

 Glavna razlika u vizuelnom identitetu današnjih TF pevača i onih iz devedesetih kao da se očituje u slobodnijem nošenju odela ali i urbanih rekvizita tipa rokerice ili crne majice. Inače mnogi od njih i dalje gledaju muževno akcione filmove pa se šišaju nakratko kao Brus Vilis iz njegovih filmskih radnih predaha, mada frizurni minimalizam još uvek može da se pripiše i poštovanju kulta lokalnih kriminalaca; poneki tvrd momak što peva ume da se naoruža i minđušom – valjda da pokaže da je gledao i strane spotove i da parira MTV zvezdama – ali i krstom na junačkim grudima kako ne bi zaostao ni u religioznosti, mada pravoslavna ikonografija u Srba znači i jedini nacionalni doprinos ličnom stajlingu. Sa svim tim, obični (polu)ćelavci s naušnicom, krstom i(li) brojanicom oslikavaju nedostatak konteksta kao neminovnost tranzicije – procesa menjanja jednog društvenog sistema drugim uz ogroman međuprostor diktiran slojevitošću tako radikalnog procesa – ali i kao plod sličnosti s grand-muškinjem. Mnogi od njih bi dakako porekli taj uticaj, ali samo još u "Grand produkciji" vlada toliko nesvesno mešanje nespojivih elemenata, hvatanje čoveka posredstvom imidža u koštac s raznorodnim izazovima lokalnog tumačenja duha vremena kakvi su religioznost, urbanost i kriminal. 

Brkanje konteksta izraženo je i pri progresivnijim stavkama odevanja. Čini se da poslednjih godina, pod uticajem modnih revija i kablovske televizije, Srbi više no pre monogamično poklanjaju poverenje određenoj modnoj kući. Opredeljenje za samo jedan modni brend služi građenju doslednog poslovnog imidža ili slike o uravnoteženosti i materijalnoj bezbednosti korisnika. No, ako su u pitanju mango ili sara, reč je o odeći koju izvorno pazari uglavnom niži srednji sloj dok se ona ovde čita kao znak prestiža. Otvaranje Care u Knez Mihailovoj beše izazvalo ogromnu gužvu, maltene ustanak dobrostojećih Beograđana oko krpica što u državi proizvodnje koštaju, prirodno, manje a njeni žitelji su kupovno mnogostruko moćniji od Srba.

U ovom slučaju, kontekstualnoj zbrci doprinosi i nesvesno unošenje rodbinsko-komšijskog šmeka nastalog razlikom s kojom većina ovdašnjih kupaca izgovara dotični brend u odnosu na one iz zemlje porekla. Ono što se na španskom čita kao sara s dugosilaznim akcentom na prvom slogu, Srbi mahom izgovaraju kako je napisano i s dugouuuzlaznim, što zvuči manje kao da se odnosi na odeću nego na kakvu mitsku susetku ili teta Zaru kojoj se obraćamo od milošte.

Ali možda postoji kontekst koji može obuhvatiti raznolike modne hirove našega naroda i dela njegove "elite"u ranoj tranziciji. Ako bi bilo tako, on bi se po prirodi stvari morao izraziti kovanicom obeleženom protivrečnošću. Na primer, piscu ovih redova nameće se sintagma "sirotinjski snobizam".