Informacije kao oružje

Vilijam Siz, Amerikanac na privremenom radu u Beogradu, na pitanje da je tamo preko okeana šta bi iz Srbije kupio – spremno odgovara: hranu.

Bez ličnih sklonosti, kao direktor USAID-ovog projekta za razvoj konkurentnosti, pored prehrambene industrije, kojom se bavi drugi projekat ove američke organizacije, nabraja još 11 uslužnih i proizvodnih sektora s najvećim potencijalom za povećanje prodaje i izvoza, privlačenje novih ulaganja i otvaranje novih radnih mesta: turizam, informacione i komunikacione tehnologije, obrazovanje, film i produkcija, građevinske usluge – inženjering, proizvodnja građevinskih materijala, obrada drveta i izrada nameštaja, odevna industrija, logistika – saobraćaj, obnovljiva energija i proizvodnja auto-delova.

Jer, studija o mogućnostima i ograničenjima pojedinih sektora srpske privrede, koju je uradio tim predvođen stručnjacima „Buz Alen Hamiltona”, potvrdila je tezu da je za ovdašnju ekonomiju, bez zlata i nafte, šansa u svemu pomalo. Da je više onih koji obećavaju.

„I upravo male i srednje privatne firme iz ovih sektora, ali i nevladine organizacije, instituti i obrazovne ustanove, u rano proleće, kad se raspiše javni poziv, moći će da se kandiduju za oko dva miliona dolara poklona američke vlade”, kaže Ana Trbović, direktor za unapređenje poslovne klime. Uz napomenu da će grantovi iznositi najverovatnije od 5.000 do 20.000 dolara, s tim što jedna firma ili organizacija može dobiti bespovratna sredstva za više projekata u naredne četiri godine. Ostalih 12,7 miliona dolara biće usmereno u tehničku, ekspertsku podršku.

Lekcija broj jedan iz konkurentnosti za sve firme, po Vilijamu Sizu, mogla bi da glasi: „Napravite dobar i kvalitetan proizvod, dobro ga upakujte, dobro se naoružajte informacijama o ciljanim tržištima. I, naravno, pre i posle svega, ulažite u svoje ljude.”

Preduzećima u Srbiji, pokazala je studija, više nije neophodna podrška pri izradi sveobuhvatnih strategija za širenje prodaje.

„Razgovarali smo sa predstavnicima više od 90 preduzeća u ovim granama i telefonski anketirali još oko pet stotina. I najčešće su postavljali sasvim konkretna pitanja: recimo, kako da marketinški obradim neko inostrano tržište, kako da predstavim svoj proizvod na sajmu u Moskvi kad tamo nikada nisam bio, kako da uspostavim kontakt s međunarodnim javnim glasilima da bih oglasio svoj proizvod”, konstatuje Siz. Pri tome dodaje da mnogim preduzećima, očigledno, nedostaju i kadrovi s potrebnim znanjima iz oblasti menadžmenta, finansija i marketinga, specijalisti za upravljanje projektima i ljudskim resursima.

Stoga će se, iako je pre svega usmeren na povećanje konkurentnosti privatnog sektora u specifičnim oblastima, projekat baviti, po rečima Ane Trbović, i pitanjima koja su zajednička za sve privredne grane – aktivnostima čiji je cilj unapređenje ljudskih i institucionalnih kapaciteta, bolja informisanost šire javnosti o proizvodima i uslugama i unapređenjem poslovne klime u Srbiji, kao preduslovom i za uspeh preko granice.

Lični utisak Vilijama Siza da se u Srbiji mnogo toga promenilo nabolje u odnosu na 2001, kada su tržišne reforme počele i kada je on ovde radio, ujedno je i zaključak najnovije studije: „Srpska preduzeća su danas mnogo konkurentnija, veštija u oblasti marketinga, sposobnija da ispitaju i segmentiraju tržište, usvojila su sofisticirane promotivne strategije za ulazak na nova tržišta i delotvornije koriste raspoložive tehnologije radi poboljšanja ponude svojih proizvoda i usluga. Poslovna klima je pogodnija, iako postoje i zakonske i administrativne prepreke za dalji razvoj nekih grana.”

Ali Srbija se teško penje na listi Svetskog ekonomskog foruma. Šta bi preporučio premijeru ili ministru ekonomije, ako bi ga pozvali za specijalnog savetnika za konkurentnost?

„Iz ove pozicije ne želim da sudim o bilo kojoj pojedinačnoj meri ili zakonu koji je sada na snazi, ali smatram da ekonomske vlasti moraju da zajedno s privredom stalno analiziraju mere koje ili pomažu ili sputavaju razvoj, kako bi se videlo šta je to što Srbiji pomaže da se takmiči sa ostalim zemljama. Utoliko pre što su u Srbiji reforme počele znatno kasnije nego u zemljama – regionalnim konkurentima. Preduzećima treba pomoći da obnove stare ili uspostave nove veze na svetskom tržištu, jer mislim da Srbija ima proizvode koji mogu da se takmiče na svetskom tržištu”, kaže Siz.

A šta je to što je, gledajući sa strane, najveća mana ovdašnje poslovne klime?

„Poslovna klima je skup više elemenata. Na primer, trebalo bi odmeriti koliko su podsticajni Zakon o radu, trgovinski režim, monetarna politika, da li sudski sistem štiti prava ulagača... Politički pejzaž je takođe važan element te slagalice. Ali, ni SAD nisu najkonkurentnije u svemu što rade, i one imaju zakonodavne mere, koje sputavaju privrednike”, ističe Siz.

A na opasku, kako smo nedavno videli, da tamošnje ekonomske vlasti kad zaškripi brzo reaguju konkretnim merama, Siz ima kratko objašnjenje, a koje je ujedno i poruka za Srbiju:

„Država reaguje zato što privatni sektor ima veliki uticaj.”