Alibi za sve srpske protivnike

U maniru francuskog kralja Luja Petnaestog, koji je izrekao čuveno „Posle mene – potop”, Vojislav Šešelj rešio je da „potopi” srpsko-hrvatske odnose, put Srbije u Evropsku uniju i šta još bude stigao pre nego što ga vrate u Hag. Mada, nije ovo ponašanje bitno drugačije od onoga kako se lider radikala predstavljao na javnoj sceni poslednjih 25 godina – do odlaska u haški pritvor 2003, ali i tokom maratonskog sudskog procesa prepunog presedana i kršenja njegovih ljudskih prava.

Otkako je Haški tribunal zatražio njegov povratak, Šešelj kao da uživa u opštoj pažnji javnosti, kako u Srbiji tako i u susednim zemljama. A tu pažnju medija zadržava sa čitavom serijom provokativnih izjava. Za jučerašnji sarajevski nedeljnik „Dani” rekao je da će doći u Hrvatsku „naoružan, na tenku”, da „oslobodi Republiku Srpsku Krajinu” i kako mu je stalni cilj da provocira javnost u Hrvatskoj. Hrvatski mediji su to, naravno, uredno preneli.

Na jučerašnjoj konferenciji za novinare kazao je da su njegovi potezi „samo razotkrili pravu suštinu odnosa Srbije i Hrvatske”, koji nikada, kako je naveo, nisu bili dobri, prijateljski i zasnovani na poverenju. 

„Hrvati su se uvek ovako ponašali u internim kontaktima, a naši su neprekidno, što bi Srbi rekli, skidali gaće”, rekao je Šešelj, navodeći da ozbiljna vlast nikada ne bi reagovala na sitnu provokaciju, poput paljenja hrvatske zastave.

I „najsmešnije” je, kako bi to rekao Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam, što je Šešelj postigao cilj, uspeo je da jednu lakrdiju koju je napravio digne na međudržavni nivo, da podgreje odnose do usijanja.

Kako to uspeva čoveku koji vodi vanparlamentarnu stranku, koji je skoro 12 godina bio van svih tokova i koji se bori sa opakom bolešću? Nekome ko je, kako kaže šefica hrvatske diplomatije Vesna Pusić, „jedan marginalni fenomen iz prošlosti”.

Teško da će iko, osim njegovih najvernijih pristalica, reći da je to zahvaljujući njegovoj inteligenciji, koju mu niko ne spori, ili njegovom političkom značaju. Pre će biti da on, takav kakav je, odgovara političkom trenutku i da je i sada, kao i mnogo puta ranije, iako je i sam vešt manipulator, služio kao sredstvo manipulacije. I nekada, dok je bio Miloševićev „omiljeni opozicionar”, i sada kada možda vlast naprednjaka treba svesti na „odgovarajuću meru”, podići nečiji rejting u Hrvatskoj pred parlamentarne izbore ili, možda, podići ulog  Hrvatske u sporovima sa Srbijom... 

„Dve države su, svojim reagovanjem, od njega napravile neku gromadu koja, svojim izjavama ili potezima, može da manipuliše našim odnosima”, primećuje Popov. 

Lider radikala je juče još napomenuo da najviše priželjkuje da „zbog njegovog ponašanja Evropska unija prekine pregovore sa Srbijom o članstvu”.

„Moj je cilj da Srbija nikada ne postane članica EU. Tamo nemamo šta da tražimo, tamo su koncentrisani svi naši neprijatelji. To bi nas definitivno upropastilo”, naveo je Šešelj, koji, inače, pre jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova nije bio „zakleti” protivnik EU. Podsećanja radi, nisu Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić postali evropejci pošto su pocepali radikalske knjižice i formirali Srpsku naprednu stranku, nego su tim putem vodili radikale uz odobrenje svog lidera koji je dobrovoljno otišao u Hag da bi „raskrinkao” tamošnji tribunal. 

I to mu je, kažu poznavaoci, u popriličnoj meri uspelo. Naterao je tribunal u jednom trenutku da suđenje vrati na početak, insistirao je na svojim pravima po svaku cenu, odbijao da prihvati bilo kakve uslove suda (pa zbog toga nije otišao majci na sahranu)... Što zbog njegovih „smicalica”, što zbog „klimave” optužnice, proces je postao besmislen i nezamisliv u bilo kojoj civilizovanoj zemlji na svetu. Ali, Šešelj je i u tome uživao. Njegovi verbalni ispadi dovodili su do ludila sudije tribunala, ali su često imali dobar prijem u srpskom javnom mnjenju. 

Šešelj 4. maja 1991. juriša na „Kuću cveća” (Foto Ž. Jovanović)

Njegov sudski egzibicionizam, prenošen na televizijama, privlačio je publiku nekada i više nego fudbalske utakmice. Pogotovo pošto je njegova bespoštedna borba sa sudskim sistemom vremenom dobila značenje borbe Davida protiv Golijata, gde su Srbi u Davidu videli sebe, a u Golijatu ceo svet koji je protiv njih. I pošto je kao svedok na Miloševićevom suđenju pričao samo ono što godi ušima „pravovernih” srpskih patriota, braneći postupke nekadašnjeg političkog protivnika, a možda i, kako se sumnja, političkog mentora Srpske radikalne stranke. U ponašanju radikala tih devedesetih godina u kojima je Miloševićeva vlast bila neprikosnovena videlo se da oni često služe samo kao bauk, veći od Miloševića. Kao što su, posle 5. oktobra, služili i strankama DOS-a da pokažu biračima da ima neko lošiji od njih.

To što su demokratama upravo radikali, a ne socijalisti koji su zapravo bili sve vreme devedesetih na vlasti, služili kao „podsetnik na devedesete”, kao „garant” novih ratova, straha i beznađa ako osvoje vlast, mogu da zahvale sopstvenom imidžu izgrađenom za vreme Miloševića. Zapaljiva retorika, najviše samog Šešelja, u vremenu kada je sve okolo gorelo, stvarala je sliku o „varvarskim” Srbima koja je prevladala na Zapadu, možda i više od onoga što su Slobodan Milošević i njegovi ljudi činili.  

Iako Šešelj, koji je voleo da se slika sa oružjem, nije učestvovao ni u kakvim ratnim operacijama niti razaranjima, ono što je pričao bio je dobar alibi svima čije simpatije i interesi nisu bili na srpskoj strani. Kao za Hrtkovce. Ili kao kada je kao potpredsednik Vlade Srbije uoči NATO bombardovanja 1999. izjavio: „Ako dođe do bombardovanja NATO-a, ako dođe do američke agresije, mi Srbi ćemo prilično stradati, ali Albanaca na Kosovu neće biti...” 

Velemajstor političkog skandala, autor i učesnik mnogih izgreda pre nego što se predao Haškom tribunalu, iskoristio je vreme na privremenoj slobodi da podseti kako je bilo devedesetih. I u tome se prepoznaje njegova doslednost, neki bi rekli čak i sumanuta upornost da ostvari što je naumio, uprkos svima, pa često i na sopstvenu štetu. Bez kajanja i prilično otvoreno. 

„Lagao sam da bih ih uništio”, priznao je jednom prilikom u Haškom tribunalu, govoreći kako je klevetao političke protivnike. 

O sklonosti igranja sa vlastitim životom – i onda kada je u Hagu, odbijajući da mu se nametne branilac, štrajkovao glađu gotovo do smrti, i sada kada odbija da započne hemioterapiju, što je, kako je ocenio njegov doktor, „samoubilački akt” – zdravstveni stručnjaci bi verovatno mogli štošta da kažu, ali mu upravo zbog takvih postupaka čak i neistomišljenici odaju priznanje da je spreman da plati svaku cenu svoje politike ili svojih postupaka. Što je netipičan manir političara ovog podneblja.  

A njegovi radikali? Nisu uspeli da se reše uloge strašila ni kada im je lider otišao u Hag, iako su promenili retoriku i pokušali da promene imidž. Vlast im je bila nedostižna, bez obzira na to što su bili pojedinačno najjača partija, pa su Nikolić i Vučić pribegli jedinom mogućem rešenju – otarasili su se starog imena.

--------------------------------------------------------------------

Kir­bi: Še­šelj me je iznenadio

Knja­že­vac – Ame­rič­ki am­ba­sa­dor u Be­o­gra­du Majkl Kir­bi iz­ja­vio je ju­če da se Sr­bi­ja mno­go pro­me­ni­la od vre­me­na ka­da je Vo­ji­slav Še­šelj oti­šao u Hag, da se na­la­zi na evrop­skom pu­tu i da na­por­no ra­di na pri­ja­telj­skim od­no­si­ma sa su­se­di­ma, te da je to Sr­bi­ja ko­ju on že­li da vi­di. „Po­ma­lo sam iz­ne­na­đen što Še­šelj na­sta­vlja da ra­di stva­ri ko­je je ra­dio ra­ni­je, kao što je re­ci­mo pa­lje­nje hr­vat­ske za­sta­ve. To ni­je Sr­bi­ja na ko­ju sam ja na­vi­kao u po­sled­nje dve go­di­ne”, re­kao je Kir­bi u iz­ja­vi za Tan­jug. 

Sr­bi­ja se, ka­ko je is­ta­kao, mno­go pro­me­ni­la od tre­nut­ka ka­da se Še­šelj sam pri­ja­vio u Hag i Sr­bi­ja ko­ju je on ta­da osta­vio ni­je da­na­šnja Sr­bi­ja. „Bi­la bi šte­ta uko­li­ko bi on po­ku­šao da to ob­no­vi”, re­kao je Kir­bi.

--------------------------------------------------------------------

KA­KO JE LI­DER SRS-a PRO­VO­CI­RAO 

Pi­štolj na te­le­vi­zi­ji: Ka­da je go­sto­vao kod Mi­ni­mak­sa 1990, Še­šelj je prak­tič­no ce­lu emi­si­ju pro­veo pri­ča­ju­ći ne­u­ku­sne vi­ce­ve o Hr­va­ti­ma, a vo­di­te­lju i jav­no­sti je po­ka­zao pi­štolj.

Zar­đa­le ka­ši­ke: Na po­čet­ku ra­ta, 1991. po­sle do­ga­đa­ja na Pli­tvi­ca­ma i u Bo­ro­vu se­lu, na TV Po­li­ti­ka iz­ja­vio je da „čet­ni­ci vi­še ne va­de oči no­že­vi­ma, već zar­đa­lim ka­ši­ka­ma”. Ka­sni­je je tvr­dio da je to bi­la ša­la.

Glo­gov ko­lac: Uhap­šen je ka­da je 4. ma­ja 1991. glo­go­vim ko­cem ju­ri­šao na Ku­ću cve­ća sa pri­sta­li­ca­ma Srp­skog čet­nič­kog po­kre­ta, tra­že­ći da „naj­ve­ći sr­bo­mr­zac“ Ti­to bu­de pre­se­ljen sa De­di­nja.

Pe­sni­com na tak­si­stu: Is­pred sa­ve­zne skup­šti­ne, 11. ju­na 1992, Še­šelj je uda­rio pe­sni­com tak­si­stu-štraj­ka­ča ko­ji mu je upu­tio psov­ku. Še­šelj je, pre­ma tvrd­nja­ma sve­do­ka, vi­kao: „Sve ću vas po­bi­ti kao pse, me­ni ni­ko ne mo­že da ur­li­če! Ja ću vas sre­di­ti, ban­do, bi­tan­ge! Ja ću vas upu­ca­ti, ban­do, što ne ra­di­te?” Pri­pad­ni­ci Še­še­lje­vog obez­be­đe­nja su ta­da is­pa­li­li ne­ko­li­ko hi­ta­ca iz auto­mat­skog oruž­ja.

Tu­kao pro­svet­ne rad­ni­ke: U ju­nu 1992. Še­šelj na­pa­da uči­te­lje ko­ji su de­mon­stri­ra­li is­pred Skup­šti­ne Sr­bi­je. „Jed­nog sam uda­rio ru­kom, a dru­gog no­gom”, hva­lio se Vo­ji­slav Še­šelj.

Pre­tio pi­što­ljem stu­den­ti­ma: Še­šelj je 9. ju­la 1992. go­di­ne na ula­zu u Skup­šti­nu Sr­bi­je pi­što­ljem po­dig­nu­tim u va­zduh pre­tio uče­sni­ci­ma stu­dent­skog pro­te­sta, ko­ji su ga pret­hod­no ga­đa­li sa­pu­nom, uz po­vi­ke: „Ope­ri te kr­va­ve ru­ke!”

Spi­sak no­vi­na­ra iz­daj­ni­ka: To­kom štraj­ka za­po­sle­nih u Ra­dio Be­o­gra­du 1992, u Dru­gom Dnev­ni­ku RTS-a Še­šelj či­ta spi­sak no­vi­na­ra ko­je bi tre­ba­lo od­stra­ni­ti sa dr­žav­nog ra­di­ja i te­le­vi­zi­je, jer „ra­de za stra­ne oba­ve­štaj­ne slu­žbe, srp­ske iz­daj­nič­ke stran­ke, kao i za HDZ i VMRO”. 

Mi­lo­še­vić kri­mi­na­lac: Po­što je Mi­lo­še­vić glav­ni struč­njak za kri­mi­nal, i oko se­be je oku­pio kri­mi­nal­ce. On do­bro zna ka­ko se pljač­ka svoj na­rod. („Po­li­ti­ka”, 8. april 1994)

Cr­ve­na ve­šti­ca: Mir­ja­na Mar­ko­vić je za nas srp­ske ra­di­ka­le cr­ve­na ve­šti­ca sa De­di­nja, no­va pro­kle­ta Je­ri­na i naj­ve­će zlo srp­skog na­ro­da. („Bor­ba”, 24. mart 1995)

Ko­ra od ba­na­ne: U ju­lu 1997. na TV BK po­sva­đao se sa advo­ka­tom Ni­ko­lom Ba­ro­vi­ćem, zbog ise­lja­va­nja iz sta­na ze­mun­ske po­ro­di­ce Bar­ba­lić. Po­sle uza­jam­nih pret­nji emi­si­ja je pre­ki­nu­ta, a ka­sni­je je Ba­ro­vi­ća ne­ko pre­mla­tio. Osum­nji­čen je Še­še­ljev te­lo­hra­ni­telj, a on sam je tvr­dio da je Ba­ro­vi­ća „ma­lo” uda­rio, a da se on po­tom „okli­znuo na ko­ru od ba­na­ne”.    

Ša­mar za Še­še­lja: U fe­bru­a­ru 2001. u sa­li za za­se­da­nje Skup­šti­ne SRJ do­bio je že­stok ša­mar od ta­da­šnjeg mi­ni­stra voj­nog Slo­bo­da­na Kra­po­vi­ća, ko­me je do­zlo­gr­di­lo vre­đa­nje, pa je ušao u sa­lu, pri­le­teo Še­še­lju i uda­rio ga da se ču­lo do ga­le­ri­je. „Ni­je me oša­ma­rio, već uda­rio pe­sni­com u nos”, re­kao je Še­šelj.

O Đin­đi­će­vom ubi­stvu: Še­šelj je na sa­slu­ša­nju u Ha­škom tri­bu­na­lu 2003. go­di­ne iz­ja­vio: „Ja sam se iskre­no ob­ra­do­vao ka­da sam čuo da je Đin­đić po­gi­nuo, da je mr­tav. Ov­de sam se ob­ra­do­vao jer je Đin­đić ve­li­ki iz­daj­nik svog na­ro­da.”

O Đin­đi­će­vom ubi­stvu dru­gi put: Po iz­la­sku na pri­vre­me­nu slo­bo­du u no­vem­bru 2014. Še­šelj je re­kao da je i da­nas po­no­san što se ra­do­vao ubi­stvu Zo­ra­na Đin­đi­ća. „Sr­bi­ja se ta­da oslo­bo­di­la iz­daj­ni­ka i ma­fi­ja­ša”, re­kao je Še­šelj, a za­tim upi­tao: „Ko se još se­ća Đin­đi­ća?”