Ko je ko u političkom rodoslovu

Ako ti je deda bio kongresmen i tvoje šanse da se nađeš u Kongresu veće su za 28.000 puta nego običnih smrtnika, pokazalo je jedno istraživanje objavljeno u „Njujork tajmsu”. Možda u Srbiji taj procenat nije isti, ali je formula za uspeh identična. Decenije iza nas pokazuju da je prezime na glasu ključ koji sva vrata otvara. Rečju, status je nasledna pojava.

Prezivati se Buš, Klinton ili Kenedi u Americi je nešto što je svakom članu ovih političkih dinastija ulaznica u klub političke i ekonomske elite baš kao što je u Srbiji bila velika prednost ako si nosio prezime Minić, Đilas, Tadić, Marković, Stambolić, u Hrvatskoj Tuđman, u Bosni Izetbegović ili Pozderac, a u Sloveniji Cerar. Dovoljno je bilo i biti im bar blizak srodnik, kum ili prijatelj. Pravila su i danas ista.

Dobar politički pedigre nosio je sa sobom mnoge privilegije, počev od školovanja na prestižnim svetskim univerzitetima do brzog i lakog napredovanja na društvenoj lestvici. I očevi i deca znali su i te kako dobro da se prilagode vremenu u kome žive, odnosno, kako bi se to modernim rečnikom kazalo, mejnstrim idejama.

U kakvoj su vezi levičarski pokret, komunizam i demokratija ili neoliberalizam? Možda zvuči čudno, ali u rodbinskoj. Naime, prvoborci komunizma odgajili su prvoborce demokratije i neoliberalizma.

Istraživanje iz 2003. godine posvećeno rodoslovu jugoslovenskih i srpskih političara pokazalo je, kako kaže Mladen Lazić, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, da među članovima političke elite nema onih koji su potekli iz nižih društvenih slojeva. Po pravilu, na politički položaj dolazi se iz redova viših društvenih klasa, naročito iz stručnih krugova.

Činjenica je, objašnjava sociolog Vladimir Vuletić, da su potomci pripadnika viših društvenih slojeva, čim se malo stabilizovao poredak u bivšoj Jugoslaviji, imali mnogo veće šanse da se popnu na društvenoj hijerarhiji.

„To je posledica dve činjenice. Jedna je da su im, naravno, na raspolaganju bile najbolje škole. A, ukoliko to nemate, male su šanse da osvojite bogzna kakve položaje. Još važnije je ono što se naziva socijalni kapital. To su ljudi koji su odrastali, koji su se igrali i družili s ljudima koji su potom bili uticajni. Te veze i poznanstva koja su oni imali veoma su važni. U takvom okruženju stiču se maniri i naravno nije isto da li odrastate u krugu ljudi koji čine diplomatski kor ili u u radničkoj porodici”, kaže Vuletić i dodaje da se tako stiče i određena kultura ponašanja, što nekoga naprosto preporučuje uz to što mu se otvaraju mnoge prilike za napredovanje.

Dok je njegov otac Ivo, kako ga je opisao Radivoj Cvetićanin, novinar i bivši diplomata, „decenijama služio kao Titov ambasador u samim političkim centrima sveta”, a „poznavaoci diplomatskih prilika Titove epohe nikad ga, na primer, ne bi izostavili iz ’ol stars’ ekipe’”, dotle je Ivan Vejvoda neizostavno ime među srpskim evropejcima današnjice. Vejvoda mlađi, sadašnji potpredsednik nemačkog Maršalovog fonda, a pre toga izvršni direktor Balkanskog fonda za demokratiju, maturirao je u engleskoj gimnaziji u Parizu (1968), gde mu je otac službovao kao ambasador SFRJ u Francuskoj. Diplomirao je političke nauke na pariskom Institutu za političke studije. Stoga mnogima nisu nelogično zvučale glasine da je viđen za šefa diplomatije kada se formirala aktuelna Vlada Srbije pre godinu dana, što je on negirao, podsetivši da je navodno bio „u igri” i 2007. i 2012.

Vuk Jeremić se, za razliku od Vejvode, našao u toj ulozi. I on ima poreklo na kome je mogao da gradi svoju političku karijeru.

Možda bi prisećanje na Nuriju Pozderca, potpredsednika Prvog zasedanja AVNOJ-a, ili pak Hamdiju Pozderca, nekadašnjeg predsednika Predsedništva BiH, moglo da deluje kao vraćanje u daleku prošlost, ali spominjanje njihovog potomka Vuka Jeremića, mogućeg naslednika Ban Ki Muna, svakako je pogled u budućnost. Potomak jedne od najuglednijih komunističkih porodica iz BiH, koje bosanski mediji vole da nazivaju „Bošnjački Kenediji”, nije ništa manje ambiciozan ni prodoran od svojih predaka. Naprotiv. U tome ih je uveliko nadmašio ne zadovoljivši se karijerom lokalnog karaktera.

U jednoj biografskoj preporuci kao student napisao je da namerava da do 35. godine doktorat naplati u Londonu, Njujorku, Tokiju, „vršeći surovo kapitalističko izrabljivanje na berzi”, a posle, kako je napisao, baviće se humanitarnim radom, „posmatranjem ptica i filatelijom, paralelno s držanjem znatnog dela deonica ’Plejboja’ i portfeljom ministarstva za istraživanje ruda i gubljenja vremena u Vladi Srbije”. On ne samo da nije gubio vreme u Vladi Srbije već je svoju karijeru ministra spoljnih poslova zamenio funkcijom predsedavajućeg Generalne skupštine UN, a sada je rad da, iako je tek napunio 40, svoju karijeru kruniše mestom čelnog čoveka UN.

Istaknuti funkcioner Srpske napredne stranke, nekadašnji spoljnopolitički savetnik predsednika Srbije, a danas direktor Kancelarije za KiM, Marko Đurić, potomak je jednog od najuglednijih srpskih predratnih političara. Naime, brat njegovog pradede po majci bio je čuveni Nikola Pašić, dugogodišnji predsednik vlade Kraljevine Srbije. Đurićev deda Najdan Pašić bio je istaknuti društveni i politički teoretičar, jedan od osnivača . Đurić je vrlo mlad ušao u politiku, s 26 godina je postao jedan od osnivača SNS-a.

Iako je Radomir Nikolić pristupio stranci koju je osnovao njegov otac Tomislav još 2009. godine, najšira javnost nije znala da stariji sin predsednika Srpske napredne stranke ima veće političke ambicije. Praktično, odlaskom Tomislava Nikolića sa čela partije, njegov sin počinje da se probija na stranačkoj lestvici što je u delu javnosti protumačeno kao pokušaj predsednika Srbije da preko sina sačuva kontrolu u partiji.

Posle partijskih funkcija koje su mu poveravane, od predsednika opštinskog odbora u rodnom Kragujevcu do predsednika Izvršnog odbora partije gde se pokazao kao čovek koji je u stanju da izađe na kraj s neposlušnim stranačkim kadrovima, Nikolić junior je dočekao i da dobije odgovorno mesto gradonačelnika Kragujevca.

Članovi jedne partije bili su i Ljubomir i Boris Tadić. Otac je bio među osnivačima Demokratske stranke, a njegov sin je petnaest godina kasnije došao na njeno čelo. Tadić stariji bio je filozof i akademik, u mladosti ultralevičar, član Saveza komunista. Krajem šezdesetih našao se u grupi prvih disidenata komunističkog režima dok su ga u zrelim godinama zbog stavova protiv američke politike i Haškog tribunala etiketirali kao ultradesničara. 

Međutim, kada je Boris 2004. izabran za predsednika Srbije, njegov otac je objašnjavao da se njih dvojica politički razlikuju. Kako je rekao, „stariji je socijaldemokrata, a mlađi je za demokratski liberalizam”. Boris je, pak, objašnjavajući svoj odnos sa ocem, 2012. godine rekao da ga on „non-stop savetuje” te da se celog života dogovaraju oko toga šta treba činiti. „Moj otac je ostao u polju nauke, dok sam se ja opredelio za političku arenu. Kako su to dva polja koja se međusobno prožimaju, on mi je mnogo puta u životu pomogao...”.

I u Partiji ujedinjenih penzionera Srbije otac i sin su dugo godina radili rame uz rame. Milan Krkobabić nasledio je prošle godine oca Jovana na mestu predsednika stranke. Do očeve smrti mlađi Krkobabić je bio potpredsednik stranke i najznačajniji očev saradnik.

Za razliku od njega, sve do smrti oca 2010. godine, Olgica Batić nije bila politički aktivna ili bar nije bila poznata široj javnosti. Njen otac Vladan Batić bio je dvehiljaditih jedan od najpoznatijih srpskih političara, osnivač Demohrišćanske stranke Srbije. Iako takoreći politički naturščik, Olgica je 2011. godine uspela da se izbori za mesto predsednice DHSS-a. Vrlo brzo se snašla u novoj ulozi i na izborima 2012. godine bila deo Tadićeve koalicije „Izbor za bolji život”. 

Ni lider Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak nije bez političkih korena. Njegov otac Milan je bio gradonačelnik Novog Sada, a prvi tast Živorad Žika Berisavljević, ambasador SFRJ u Londonu i kreator vojvođanske politike do „jogurt revolucije” 1988. godine. Na prozivke da svoju političku karijeru može da zahvali upravo tastu Žiki Legendi, Čanak je odgovarao da je to smešno.

„Kad se dogodila okupacija Vojvodine ili, kako je drugi zovu, antibirokratska revolucija, sva vrata su mi bila zatvorena zbog braka sa Žikinom kćerkom. Zato sam počeo da se bavim politikom kao vidom samoodbrane”, tvrdio je Čanak.

Ima dosta pojedinačkih slučajeva političkog nasleđivanja partije, ali broj takvih ljudi u ukupnoj političkoj eliti ne prelazi granice prosečnog, kaže sociolog Lazić. Zašto? Zato što politička elita ekonomski stoji lošije od ekonomske elite, tako da je unosnije za njihove potomke da zauzmu neke položaje unutar ekonomske nego unutar političke elite.

On ističe da podaci pokazuju da u vreme SFRJ, kao ni u većini evropskih socijalističkih zemalja tog doba, nije bilo ličnog nasleđivanja položaja.

„Deca političke elite najčešće nisu ulazila u političku elitu ili nisu ništa češće nego iz bilo kog drugog društvenog sloja. Ali, oni su završavali strane univerzitete i dobijali dobre poslove u privilegovanim društvenim firmama, vrlo često u predstavništvima u inostranstvu. A političari su se uglavnom regrutovali iz srednje klase, a delom i iz radničkih slojeva”, objašnjava Lazić.

Nova predsednica Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji Jelica Minić, ćerka Miloša i Milke Minić, istaknutih kadrova iz vremena Josipa Broza, ne odudara od pravila po kome deca istaknutih komunista iz doba SFRJ nisu ni izdaleka na tragu ideologije svojih očeva. Iako nikada nije bila direktno politički aktivna kao njeni roditelji, ona je tokom karijere bila i te kako javno angažovana. Vrhunac njenog angažovanja za državu bila je funkcija pomoćnika ministra spoljnih poslova SRJ u vreme dok je tim ministarstvom rukovodio . Pre i posle toga bavila se evropskim integracijama i regionalnom saradnjom. 

Politička karijera njenog oca, međutim, teško da može da stane u nekoliko redova. Bio je , ,  i ministar inostranih poslova Jugoslavije, ali je u srpskoj javnosti mnogo više ostao upamćen po „Beogradskom procesu” protiv Draže Mihailovića iz 1946. godine u kome je bio glavni tužilac. Sve ove godine Jelica Minić nije mogla da pobegne od pitanja da li joj je otac, za koga se tvrdilo da jedini zna pravu istinu, odao tajnu gde je sahranjen četnički general Mihailović.

Iako nije imao epitet „državnog neprijatelja broj jedan”, „izdajnika”, „marionete u rukama američkih imperijalista”, kako su svojevremeno Josip Broz i njegovi bliski saradnici nazivali njegovog oca Milovana, život Alekse Đilasa bio je gotovo u potpunosti određen njegovim poreklom. I otac i sin su veliki deo svog života proveli u izgnanstvu, Milovan Đilas u SAD, a sin posle studija filozofije u u Beogradu, Beču i Gracu, magistrirao je na Londonskom univerzitetu i doktorirao na Londonskoj školi za ekonomiju i političke nauke.

Ono što je obojicu rukovodilo da se vrate iz izgnanstva, bar kako tvrdi sin, jeste rečenica njegovog oca da „vlade i režimi dolaze i odlaze, a traju narodi i domovine”.

Zanimljivo je da je bivši gradonačelnik Beograda i predsednik Demokratske stranke Dragan Đilas dugo morao da se brani od prozivki da je sin Milovana Đilasa.

Vladimir Goati objašnjava da je naše društvo posle 1945. godine kao i druga društva bilo heterogeno. U njemu su nastajali novi bogataši.

„Njihova deca su, doduše bez svoje krivice, porasla u jednom nejednakom društvu. Ti ljudi su vrlo brzo shvatali, još u 60-im godinama, da će generacija koja dolazi, da bi mogla da se probija, morati da ima školu i da zna strani jezik. Jugoslavija je uvek, bez obzira na nesvrstanost, naginjala prema ekonomski razvijenim, zapadnim zemljama i očevi su odlučivali da ta deca završavaju strane fakultete čime su sticali nenadoknadivu prednost prilikom zapošljavanja”, ocenjuje Goati.

Ali što se socijalizam viši bližio kraju to je regrutovanje iz nižih slojeva bilo ređe, a iz viših i srednjih slojeva češće, kaže Lazić i dodaje da je ključno bilo univerzitetsko obrazovanje. Prema njegovim rečima, kraj socijalizma je bio takav da je većina članova političke elite imala visoko obrazovanje, pri čemu je to bilo čak i važnije nego članstvo u partiji. 

O poreklu supruge nekadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića, Mirjane Marković, i njenoj porodičnoj vezi s Josipom Brozom u javnosti se pričalo upola glasa. Njena tetka je, navodno, bila Davorjanka Paunović, Titova sekretarica, ali, kako se kasnije pisalo, i mnogo više od toga.

Javni deo njene biografije jeste da je bila ćerka partijskog rukovodioca Mome Markovića i revolucionarke Vere Miletić. Mnogo značajniju ulogu u političkom životu Srbije od njenog oca imao je njen stric Dragoslav Draža Marković, koji je početkom sedamdesetih važio za najmoćnijeg čoveka u Srbiji. Međutim, u vreme uspona Miloševića, Marković se sukobio s njegovom politikom i u kasnijim godinama bio jedan od oštrijih kritičara Miloševićevog režima.

Mnogi smatraju da je za početak političke karijere Ivana Stambolića, tragično preminulog predsednika Srbije, presudan bio njegov ujak Petar Stambolić, jedan od najuticajnijih političara u drugoj polovini 20. veka. (Navodno, Ivan Stambolić je uzeo majčino prezime, a po ocu se prezivao Čekerevac). Posle poraza na famoznoj Osmoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, 1987, na kojoj je Slobodan Milošević dospeo na vrh tadašnje političke scene, Ivan Stambolić se povukao se iz politike, ali se 1995. priključio grupi najznačajnijih intelektualaca koja je otišla u okupirano Sarajevo. Ubijen je pet godina kasnije.

Prema potonjim Petrovim kazivanjima on je podržavao politiku svog sestrića prema Kosovu.

Vuletić ukazuje da je porodična podrška nešto što je bilo dosta tipično za naše podneblje.

„Pojedinci su bili blizu tradicionalnim obrascima – ’pomoći svome rodu’, što se i u viceve pretočilo kada govorimo o Crnogorcima. Otuda često postoji situacija da to nije direktna veza roditelj–dete, nego stric–bratanac”, smatra Vuletić.

Na pitanje da li je logično to što su mnoga deca komunizma danas najveći evropejci, on odgovara potvrdno.

„To je razumljivo i logično. Ta socijalistička i samoupravna ideologija je zaista bila kosmopolitska. Uostalom bila je osnovna parola ’Proleteri svih zemalja ujedinite se’. Drugo, globalno posmatrano, u to vreme svet je bio granica, nacionalna trvenja i sukobi su bili u drugom planu, a govorilo se o bratstvu i jedinstvu”, kaže Vuletić.

On, međutim, ukazuje i da su deca mnogih poznatih političkih ličnosti završila na društvenoj margini jer im njihovi očevi i majke, zauzeti sopstvenom karijerom, nisu poklanjali dovoljno pažnje i brige, računajući da će sve moći da završe kroz tu vrstu ličnih kontakata. Takođe, ukazuje i da je relativno mali udeo onih koji su nasledili očeve političare i da je to mnogo karakterističnije za neke druge profesije, kao što su lekari ili advokati. Reč je o tome da su deca političara uočljivija u javnosti jer su mediji zainteresovaniji za biografije političara.

Biljana Čpajak - Jelena Cerovina

---------------------------------------------------------------------------

Šta radi Bevcov unuk i sinovi Tuđmana, Gligorova i Cerara 

I mnoga deca iz porodica komunističkih uglednika u bivšim jugoslovenskim republikama takođe su dobro prošla. Igor Šoltes, unuk Edvarda Kardelja, jednog od najznačajnijih slovenačkih i jugoslovenskih rukovodilaca, nedavno je prvi put bio u Beogradu u svojstvu evropskog poslanika. Kao dete ovde je veoma često dolazio da bi posetio Bevca, kako je bio nadimak njegovog dede po majci. U nedavnom intervjuu za naš list rekao je da misli da njegov deda, u odnosu na sve države bivše Jugoslavije, u Sloveniji ima najlošiju reputaciju. „Zato ja uvek kažem da je za neke stvari potrebno vreme da bi se moglo realno oceniti, bez subjektivnih ocena”, naglasio je on.

Iako se do dolaska višestranačja u Hrvatskoj bavio naukom, Miroslav Tuđman, najstariji sin Franje Tuđmana – koji je od partizanskog komesara i najmlađeg generala JNA stigao do prvog predsednika nezavisne države – ipak se upustio u politiku. Na početku odbivši da se pridruži ocu i Hrvatskoj demokratskoj zajednici, posle izbijanja rata 1991. krenuo je njegovim stopama i bio glavni obaveštajac u vreme očevog predsednikovanja. Hrvatsku obaveštajnu službu napustio je 2000. godine, kada je novoizabrani predsednik Stjepan Mesić počeo da kritikuje njegovog oca. Ali, ni posle toga se nije povukao iz politike, već je 2009. bio neuspeli kandidat na izborima za trećeg predsednika države. Uoči tih izbora, iznoseći detalje iz privatnog života, rekao je, između ostalog: „U našoj kući nisu se pričali vicevi, nije se pilo, nego su se uvek vodili ozbiljni razgovori”.

Vladimir Gligorov, sin Kire Gligorova, nekadašnjeg predsednika Savezne Skupštine SFRJ, a kasnije prvog predsednika nezavisne Makedonije, na koga je 1995. godine izvršen neuspeli atentat, ugledni je ekonomista i politikolog, profesor Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije. Doktorirao je na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku. Kratko je uplivao i u političke vode, bio je jedan od osnivača Demokratske stranke, ali je partiju ubrzo napustio.

Kako se njegov otac brzometno peo na rang-listama najboljih svetskih sportista, u sličnom stilu i on je seo u premijersku stolicu. Samo mesec dana od osnivanja stranke koja je nosila njegovo ime, Miro Cerar, sin proslavljenog jugoslovenskog gimnastičara Miroslava Cerara, pobedio je na prošlogodišnjim izborima u Sloveniji i došao na mesto prvog čoveka slovenačke vlade. Miro je i po majci imao „preporuku”. Naime, Zdenka Cerar bila je prva žena državni tužilac Slovenije i ministarka pravde u levičarskim vladama.

Slovenački premijer ipak je poručio da će njegova stranka odigrati odlučujuću ulogu na slovenačkoj političkoj sceni jer je nastala „samostalno, bez ikakve pozadine, kumova, sponzora”. Za Miru kažu da je drag i slovenačkim nacionalistima jer je učestvovao je u pisanju Ustava samostalne Slovenije, ali bio i protiv sporazuma o rešavanju graničnih problema koji je Borut Pahor potpisao s Hrvatskom.

---------------------------------------------------------------------------

KARLOV UGAO

. Mnoga deca komunizma su se dobro kapitalizovala.

. I u PUPS-u baštine tradiciju monarhizma. Na primer, nasledno pravo.

. Da su se Mira i Sloba ugledali na Severnu Koreju, Marko ne bi morao da nosi gajbice.

. Buš Junior je nasledio od oca deo nekretnina – celu Ameriku.

. U Azerbejdžanu je predsednički sistem takav da ide s kolena na koleno.

. Samo Tito nije stvarao svoju dinastiju. On sam je bio cela dinastija.

. Da li će šeici da se posvađaju oko nasleđa Beograda na vodi!?

. Dok se deca komunizma bogate, mnoga deca kapitalizma postaju levičari.

. Dinastija iz Bajčetine se širi preko Kragujevca.

Dragutin Minić