Ne plaćamo Švajnštajgeru da nas gleda

Od danas do nedelje nemački šampion u košarci Bajern biće u Srbiji, da bi kratku pauzu u svojoj zemlji (nije se plasirao na „fajnal-for” domaćeg kupa) iskoristio da se što bolje spremi za završnicu Bundeslige, u kojoj želi da odbrani titulu. Sutra će ga u Sremskoj Mitrovici ugostiti Mega Leks (19 č), a planira se još jedna utakmica, ali zatvorena za javnost.

Bavarski klub je prošle godine osvojio prvu titulu prvaka Nemačke posle šest decenija, a taj podvig, kao još neke istorijske uspehe u nemačkoj košarci, zapečatilo je prezime Pešić. Stvaranje jakog Bajerna u košarci počelo je pre nepune četiri godine. Tada je u Minhen, na poziv tadašnjeg predsednika Fudbalskog kluba Bajern, Ulija Henesa, stigao Marko Pešić (38) na mesto sportskog direktora. Godinu kasnije pridružio mu se otac Svetislav, kao šef stručnog štaba.

Prošle sezone tim je debitovao u Evroligi i plasirao se među 16 najboljih, ali sada to nije uspeo. Uz Pešiće, u ekipi su i trojica naših igrača – Duško Savanović, Vladimir Štimac i Vasilije Micić, zatim kondicioni trener Jovan Buha, koji je radio u Partizanu, i dvojica Bosanaca Emir Mutapčić (pomoćnik trenera Pešića i njegov saigrač u zlatno doba KK Bosna) i košarkaš Nihad Đedović. Zato se na treninzima češće govori naš jezik nego nemački, a razume ga i zet porodice Pešić, nemački reprezentativac Jan Jagla.

– Ovo je neočekivano teška sezona za nas, jer smo imali bezbroj povreda. Bio sam igrač, ali nikada nisam video da klub u jednoj sezoni zadesi toliko malera. Povredio se i Đedović i to je razlog što smo se odlučili za dolazak u Srbiju. Tako će neki igrači koji su pravili pauzu uhvatiti ritam pred važne utakmice, imajući u vidu da se nismo plasirali na „fajnal-for” Kupa Nemačke. Bez obzira na sve, sa velikim očekivanjima ulazimo u završnicu sezone – govori generalni menadžer KK Bajern Marko Pešić.

Šest kola pre kraja ekipa je treća u prvenstvu, sa dva poraza manje od Bamberga i Albe, koju uspešno vodi trener Saša Obradović (lane u finalu Bajern savladao berlinski tim s 3:1). Koliko je Bajern veliki klub, svedoči i to što je u sezoni u kojoj ne ide sve prema očekivanjima produžio ugovor sa trenerom Svetislavom Pešićem do leta 2017. Prošle godine se na isti rok obavezao i Marko, što znači i da predsednik kluba Karl Hopfner i njegov prethodnik Uli Henes odlično poznaju košarku, iako im je fudbal na prvom mestu. Pitamo generalnog menadžera kluba čemu teže u naredne dve godine?

– Moj intimni cilj je da iz našeg omladinskog pogona uvedemo nekog klinca u prvi tim, da pokažemo da se razvijamo kao klub. Svestan sam da to ne može da impresionira naše navijače, ali meni bi to bio ogroman pomak, jer smo počeli od nule. Bajern je socijalno angažovan klub i poklanja veliku pažnju omladinskom pogonu, na koji se troši više od milion evra godišnje. Istovremeno, neophodni su nam dobri rezultati prvog tima, da bismo rasli na tržištu. Bajern, za razliku od nekih velikih evropskih klubova, nema nekog pojedinca, zaljubljenika u košarku, koji bi mu davao godišnje desetine miliona evra.

Prosečnom ljubitelju sporta verovatno je teško da shvati da KK Bajern ne pliva u novcu. Gledano laički, bilo bi dovoljno da FK Bajern samo proda odbrambenog igrača Havija Martineza (procenjen na 30 miliona evra), pa da košarkaši naprave tim za plasman na „fajnal-for” Evrolige...

Prijatelj porodice Pešić: kapiten FK Bajern Bastijan Švajnštajger i trener KK Bajern Svetislav Pešić u „Audijevom domu” (Foto A. Miletić)

– Kad je Uli Henes postao predsednik 2009. godine, jedna od prvih njegovih velikih odluka bila je da vidi da li je moguće da u Sportskom društvu „Bajern” postoji još jedan sport pored fudbala koji može da funkcioniše što se tiče navijača, medija, sponzora, svega čega ima u fudbalu. Bajern je sa 250.000 članova prvi u svetu, a više od 70 odsto njih izjasnilo se za košarku. Tako je košarka dobila vetar u leđa, ali uz Henesovo obećanje da fudbal nikada ne sme da daje novac košarci, već da ona mora sama da brine o sebi.

Tako su košarkaši prepušteni tržištu, na kojem su, bez obzira na slavno ime Bajerna, ipak novajlije u svetu profesionalne košarke. Kao i u svakom poslu, poverenje se postepeno gradi, a pune tribine na „Audijevom domu” dokazuju da klub ide u dobrom smeru.

– Za razliku od Barselone, Fenerbahčea ili Reala, nemamo nikakvu finansijsku pomoć od fudbala. Svakako, lakše je kad ti neko da 30 miliona evra da napraviš ekipu, ali ovako kako mi radimo je iskrenije. Na tržištu smo, borimo se za svaku pobedu, svakog gledaoca, prodajemo karte za mečeve, pregovaramo sa sponzorima... Sada imamo 27 zaposlenih, svoje kancelarije u „Audijevom domu”, pune tribine, svoje sponzore.

Na pitanje kako je uspeo da dovede u Bajern svog oca, koji je zadužio nemačku košarku, Marko Pešić kaže:

– Nisam ga ja doveo niti nas dvojica tako funkcionišemo, već ga je pozvao Henes. Znam samo da je taj sastanak trajao pet minuta. Verovao je u Pešića i znao je da on voli izazove. Zaista nisam učestvovao u tome.

„Audijev dom” je uvek pun kad Bajern igra, u prvom redu su često javne ličnosti iz Minhena, među njima i fudbaleri Švajnštajger, Riberi, Roben, trener Gvardiola... Kao da su svi preko noći zavoleli košarku?

– Od prvog dana me pitaju: koliko plaćaš Švajnštajgeru da sedi u prvom redu? To je glupost. Oni dolaze na mečeve jer je Bajern velika familija. Živeo sam 15 godina u Berlinu, a kad sam došao u Minhen, primili su moju porodicu i mene kao da sam 20 godina u Minhenu. Ima taj klub nešto u sebi što ga čini takvim. Kad smo počeli da igramo u Bundesligi, ljudi nisu dolazili da gledaju košarku, već da navijaju za Bajern. Sad i dalje dolaze da navijaju, ali su počeli da se identifikuju s ljudima koji igraju košarku za Bajern, koji ga vode. Javne ličnosti dolaze na utakmice zato što podržavaju klub. To je teško opisati rečima, taj klub je kao religija u tom gradu.

Velika košarkaška porodica

Malo je „košarkaških” porodica kao što su Pešići. Markovi roditelji su kao igrači bili prvaci Jugoslavije (otac sa Bosnom, majka Vera sa Željezničarom), on i njegova sestra Ivana igrali su košarku, Ivanin suprug Jan Jagla igra za Bajern, Markov sin Luka trenira u Bajernu...

– Ceo život sam u košarci – kaže Marko Pešić. – Sa sedam-osam godina nosio sam peškire Đorđeviću, Divcu, Kukoču, Rađi, Alibegoviću i ostalim našim zlatnim igračima u Planinarskom domu u Pirotu, pa na Igmanu. Tada su pripreme bile duže od mesec dana, živeo sam s njima, slali su me da im kupim piće i bio sam srećan zbog toga... Uvek se obradujem kad vidim nekog od njih. Prošlog leta plovio sam brodom po Jadranu i slučajno sam sreo Rađu na Hvaru u jednom restoranu. Dva sata smo pili kafu i ćaskali. Kao klinac, uvek sam bio sa starijima. A onda upoznaš Dudu, Žeravicu, Bodirogu... Sediš, slušaš i ako imaš malo klikera, naučićeš mnogo. Ogromna je privilegija odrastati uz takve ljude.

Od 11. godine u Nemačkoj

Marko Pešić je imao 11 godina, kada se njegova porodica 1987. preselila iz Sarajeva u nemački grad Hagen, zato što je otac Svetislav postao selektor Nemačke (evropski prvak 1993. u Minhenu). Igrao je u berlinskoj Albi u njeno zlatno doba, kad je bila neprikosnovena u Nemačkoj. Za reprezentaciju te zemlje igrao je od 1996. do 2005. i sa njom osvojio bronzu na Svetskom šampionatu u Indijanapolisu 2002. i evropsko srebro u Beogradu 2005.