Ispovest naivne novinarke

U novinarski deo priče o tragediji sa sedam žrtava ušla sam, što bi se reklo, ni kriva ni dužna. Sedmog dana od nesreće, urednik mi je poverio priču o helikopteru jer su svi ostali bili zauzeti. Doduše, možda će neko od teoretičara zavere u vezi sa udesom vojnog helikoptera 13. marta uskoro tvrditi – da sam namerno izabrana baš ja.

Sada, četiri nedelje posle tog „crnog” petka, ozbiljno brinem za svoje zdravlje: ne zbog umora usled napornog posla, već zbog sve jačeg straha da sa mojim mentalnim sposobnostima i rasuđivanjem nešto nije u redu. Jer, na osnovu obilja informacija, razgovora, izjava sagovornika – političara i stručnjaka, pilota letača, kolega novinara, i dalje ne uspevam da vidim zaveru koja se provlači društvenim mrežama i nekim medijima, i koju kao da vide svi osim mene.

– Zar ti i dalje nije jasno da je helikopter pao zato što su dva ministra htela da se slikaju? Sa sobom su poveli i svoju novinarsku svitu na aerodrom... Videvši da sam potpuno zastranila, prijatelji, rođaci, kolege pokušavaju na ovaj način da mi otvore oči.

A ja tu njihovu istinu i dalje ne vidim. Helikopter i sanitetska vozila prvo su upućeni na VMA. Niko nije morao da „tera pilote da idu na drugu destinaciju zbog političara”. I nisu dva ministra bila na aerodromu, nego jedan. Osim ako neko nije falsifikovao podatke sa one kamere na auto-putu 13. marta uveče, koje je ministar odbrane pokazao na RTS-u. Doduše, po teoretičarima zavere i ta televizija je nekako sumnjiva. A možda je kamera bila stara kao helikopter pa zato nije radila dobro?

„Stručnjacima za zavere”, odjednom, više nije interesantan ministar odbrane. Usredsređuju se na onog drugog, ministra zdravlja, koji zaista jeste došao na aerodrom i „novinarsku svitu koju je vodio sa sobom”.

Pokušavam „neverne Tome” da razuverim onim što je do sada utvrđeno, bez ikakve želje da branim političare: oni treba da rade svoj posao i da odgovaraju za svoje greške. Kažem da ministar i urednici „prozvanih” televizija tvrde da novinari nisu bili tamo. „Lažu, bili su”, neumoljivi su oni koji apsolutno sve znaju o događajima 13. marta uveče.

Kao da mi đavo ne da mira, nastojim da ih razuverim već utvrđenim činjenicama.

– Pa da su bili tamo ti fantomski novinari, zar ne bi bili najavljeni u transkriptima, baš kao što se u njima pominju dva saniteta i vozilo ministra zdravlja, za koje se traži obezbeđivanje prolaza? – pitam.

– Pa nisu bili na pisti sa ministrom. Čekali su na drugom mestu – odgovaraju, već pomalo iznervirani mojom glupošću.

– Gde?

Razmenjuju poglede kao da kažu „kako je naivna”: „Bili su ispred ulaza na aerodrom”, konačno odlučuju da me „prosvetle”.

– Znači, sedam novinara je čekalo skriveno u žbunju da sleti helikopter. Plan im je bio da iskoče iz zasede i slikaju onog istog ministra koji ih je doveo sa sobom, kako drži bebu u naručju? – pokušavam da rekonstruišem događaje na osnovu razmišljanja ovih teoretičara zavere.

I dok se ja pitam ko je od nas normalan, shvatam da je situacija odjednom postala dramatično ozbiljna – svi pogledi uprti su u mene:

– Kako znaš da ih je bilo sedam? – jedan od njih izgovara fatalno pitanje.

– Pa, izjavio je jedan novinar na jednoj televiziji pre nekoliko dana. Bilo je i na društvenim mrežama – odgovaram čudeći se kako je njima „koji znaju sve” promakao ovaj detalj.

Kao po komandi odlaze da prošire vest: „bilo ih je sedam”, naravno bez ikakve želje da možda provere iznetu informaciju.

– Jedna iz te novinarske svite je i novinarka javnog servisa – stiže uskoro do mene nova „sto odsto istinita” vest.

Saznajem i koja, poznajem je. Odlučujem naprečac, uzimam mobilni i zovem je. Da makar meni, krajnje privatno, prizna tu četiri nedelje skrivanu tajnu.

– Kunem ti se nisam bila na aerodromu te večeri, čula sam i ja za te priče ... – očajnim glasom govori novinarka.

Pomišljam u trenutku – ko zna koliko je pre mene zvalo ovu koleginicu pokušavajući da joj iznude priznanje.

Podaci koje sam sama prikupila i ono što mi serviraju stručnjaci za zavere, roje se u mojoj glavi. Pokušavam da pratim sled događaja po njihovoj istini.

Znači, sedam novinara na aerodromu čeka da slika ministra. On je, koliko se zna, na pisti bio do dva časa ujutru, kada se pronela vest da je nađena olupina helikoptera. Novinari su sve vreme sa njim ali se ne vide, i imaju samo jedan zadatak „da slikaju ministra”.

Zamišljam metež koji nastaje kod Surčina kada je izgubljen kontakt sa letelicom: automobile sa zavijajućim sirenama, vojne „terence” gomilu ljudi koji tragaju za svojim kolegama, prijateljima... A sedam novinara i dalje čeka. I nijednom od njih ništa nije čudno? Nijedan ne poziva redakciju da javi o nestanku letelice? Odlaze kući u dva časa ujutru neobavljenog zadataka i nikoga ne obaveštavaju o tragediji?

Vest o katastrofi nemačkog „erbasa 320” obišla je svet neposredno pošto je letelica sa 150 duša udarila u jedan od vrhova Alpa, iako nijedan od novinara nije bio ni kilometrima od mesta nesreće. O tragediji u kojoj su ugašeni životi tek rođene bebe i njenih šest spasilaca srpski novinari ne izveštavaju, iako su praktično na mestu udesa, jer im to nije zadatak? Zaista, iako često mislim da su novinari zaboravili na profesionalnost, ne mogu da poverujem u tako nešto.

Razmišljam – gde sam ja bila te večeri 13. marta? Oko 10 uveče šetala sam psa. Zapamtila sam to veče, verovatno zbog tragedije: na ulici nigde nikoga, a novobeogradske blokove pritisla jaka, sitna kiša. Oblaci magle, gotovo do zemlje. Vreme – katastrofa. Gde sam kasnije bila, ne znam. Kao da je neko izbrisao ovaj deo mog pamćenja. Prosto se plašim i da pomislim: da nisam i ja kojim slučajem bila na aerodromu?

Novinar „Politike”