Tugovanje majke Marije

Merdare – Selo Merdare je naselje na koje je verovatnoizručeno najviše NATO bombi tokom 1999. godine. Na njega su pale mnogobrojne rakete, avionske i kasetne bombe...Tek nedavno je istražen i, navodno, očišćen teren od ostataka ovih opasnih ubojnih sredstava.

Među žiteljima ovog malog mesta na prelazu iz centralne Srbije ka Kosmetu najtužnija je Marija Tošović. Na njenu kuću, baš uoči Uskrsa, pala je bomba iz aviona NATO-a, od koje su stradali njen muž Božin i ćerkica Bojana. Tu u ruševinama kuće ostala je zauvek mala Bojana, a njenog oca izvukli su komšije i rođaci. Iako je davao znake života, pomoć lekara nije mogla da mu se pruži, jer su bombe i dalje padale. Umro je ispod jednog podvožnjaka, gde su ga sklonili.

Od mnogobrojne dece stradale tokom bombardovanja u Srbiji, Bojana Tošović je bila najmlađa – imala je samo 11 meseci. Nije, dakle, dočekala ni prvi rođendan. Mlad je bio i njen otac – imao je tek 29 godina.

Kome je smetala ova beba i da liiko od onih koji su na mirno selo i seoske kuće slali bombe i rakete ima bar grižu savesti? Ovo pitanje mora da postavi svako ko ovamo dođe, ko porazgovara sa seljacima, ko ima snagu da sasluša majku Mariju, koja je i sama bila teško povređena. I ko vidi ostatke porušenih kuća i spomenika poginulima na ovdašnjem groblju.

I ove uskršnje praznike Marija Tošović je provela kraj ruševina nekadašnje kuće u kojoj je živela njena porodica, nadajući se srećnoj budućnosti i očekujući još jedno dete. Tu je, kao i poslednjih šest godina, opet palila sveće svojima: ćerkici Bojani i mužu Božinu. Sa simboličnim imenima, ovo dvoje nedužnih žrtava, i posle 16 godina živa su rana u njenoj duši, kažemajka Marija, baš kao i Hristova.

– Deset godina nisam imala snage da odem na mesto naše nesreće. A onda, pre šest godina, na Uskrs, usudila sam se da an tom mestu zapalim sveće mojim najmilijima. To me je povratilo u život. I od tada do danas svaki Uskrs provodim na tom mestu u suzama. Od naše kuće ostala je samo gomila kamenja i zemlje, što moju tugu još pojačava. Jeste, država nam je sagradila novu kuću, ja sam rodila drugu ćerku Anđelku, koja je sada već devojčica, ali bol u duši ostaje – kazuje Marija Tošović.

A iznad sela Merdara je takozvani administrativni prelaz. Kao i na svakoj granici: policija sa obe strane, kontrola putnika, vozila, tereta...

Umesto porušenih seoskih kuća u srpskom stilu, izgrađene su nove, ali drugačije. Nova je i škola kao i mesna kancelarija gde je Marija dobila posao.

Nema, međutim, nigde nikakvog obeležja da se ovde dogodilo neviđeno zverstvo u kom su stradala i deca. Bar da ima jedan kamen sa zapisom o tome, da se pamti doveka, da se ne bi ponovilo.

D. Borisavljević