Nova haška rašomonijada

Posle skoro 12 godina pritvora, pretresno veće Haškog tribunala pušta dr Vojislava Šešelja na slobodu. Veće nije postavilo bilo kakve uslove optuženom, niti srpskim vlastima. Pritvor je ukinut kada je efektivno suđenje završeno, jer je tužilac izveo sve svoje dokaze, a optuženi se odrekao prava na izvođenje sopstvenih dokaza. Sudu je (pre)ostalo samo da donese presudu, dok pretresno veće odlučuje da Šešelj u tom „zaustavnom” vremenu ne bude pritvoren.

Iako je dužina pritvora u ovom slučaju ekstremna i veoma odudara od prakse čak i najzaostalijih pravnih sistema, mnoge je, poput groma iz vedrog neba, iznenadilo puštanje dr Šešelja na slobodu. U tipičnim anglosaksonskim postupcima, sličnim haškom, a koji se svode na dokazni dvoboj stranaka, sloboda optuženog tokom suđenja je pravilo. Optuženi skoro uvek može da uz davanje jemstva bude na slobodi. U Hagu je obrnuto. Pritvor je pravilo, a sloboda izuzetak. Kada bi haški postupci bili brži, to bi se još i moglo opravdavati, s obzirom na eksteritorijalnost Tribunala i prirodu zločina kojima se on bavi, ali krivični postupci tamo veoma dugo traju, a kada je reč o suđenju Šešelju, maratonsko trajanje pritvora se objektivno pretvorilo u kažnjavanje pre presude.

Tužilac se nije žalio na odluku pretresnog veća, ali žale se drugi. Parlamentarna skupština EU donosi posebnu rezoluciju, a Šešeljev haški „kam bek ” zajapureno traže i zvanični predstavnici Hrvatske. Kada bi u bilo kojem nacionalnom pravnom sistemu, predsednik vlade, parlament ili drugi reprezent vlasti, zahtevao konkretnu odluku suda, to bi bio nečuven skandal. Da li time podstaknut, ili „sam od sebe”, aktivira se i haški tužilac, te uspeva da izdejstvuje odluku žalbenog veća, koja je prilično konfuzna. Njome se zahteva da pretresno veće povuče svoju prethodnu odluku o puštanju Šešelja na slobodu, te u njegovom prisustvu ponovo odluči o tome.

U klasičnom nacionalnom pravosudnom sistemu, apelacioni sud nije samo „varijanta” istog suda koji je odlučivao i u prvom stepenu. Sudije žalbenog suda su u „normalnom pravosuđu” načelno višeg ranga nego prvostepene sudije i jedan od uslova za njihov izbor je da imaju više sudijskog staža. Žalbeni sud se po sili zakona smatra „pametnijim”. U Haškom tribunalu su iste sudije, od slučaja do slučaja, bilo „prvostepenci”, bilo apelacione sudije. Žalbeno veće stoga svakako nije „pametnije” od prvostepenog. Toga je svesno i pretresno veće koje, očigledno nezadovoljno odlukom svojih „žalbenih” kolega, pokušava da „kupi vreme”, okleva sa „reodlučivanjem” i zahteva da prethodno dobije informacije o zdravstvenom stanju Šešelja. To je racionalno rezonovanje, jer je evidentno loše zdravstveno stanje i bilo razlog da se optuženi pusti na slobodu. Iako sužnji najbolje shvataju pravu vrednost slobode, ne zvuči verovatno da je nekoliko meseci boravka optuženog na slobodi, za njega bilo radikalno lekovito. Time se donekle i Srbiji olakšava položaj, jer se ne dovodi u veoma neprijatnu situaciju da njena policija hapsi bolesnog čoveka.

Prvostepenom veću bi bilo teško da obrazloži eventualno ponovno pritvaranje Šešelja. Kako je dokazni postupak već završen, nije relevantna opasnost od uticanja na svedoke. Šešelj je u Hag otišao dobrovoljno, pa nije realna ni opasnost od bekstva, a kako ga Tribunal tokom boravka na slobodi nije pozivao, ipak nemaju značaja ni njegove izjave da se svojevoljno neće vratiti. Mnogima se ne dopada Šešeljev način bavljenja politikom i iritira ih njegova sklonost „teškim rečima”, ali to samo po sebi, nije pravno validan razlog za pritvor.

Na scenu opet stupa haški tužilac, koji energično zahteva od žalbenog veća da odluči umesto pretresnog veća i u roku od „odmah”, tj. jednog dana, Šešelja ponovo „utamniči”. Tužilac čak tvrdi da zdravstveno stanje optuženog uopšte nije relevantno, što je izrazito nehumana konstatacija. Za bilo koji sud, tužilac je samo jedna od dve stranke. On načelno ne sme biti favorizovan u odnosu na drugu stranku, a to je optuženi.

Ni u samom Hagu, neke sudije nisu bile oduševljene tužiocem. Sudija Šomburg je u intervjuu „Špiglu” rekao da je tužilac suviše posvećen dnevnoj politici, te se nameće utisak da se nalog za hapšenje izdaje čim započne istraga, a ne, kao što je to uobičajeno u Nemačkoj, tek kada postoji osnovana sumnja. Tvrdnja nemačkog sudije se tiče tadašnje „tužilje”, Karle del Ponte, ali je ona aktuelna i danas, jer kao da je „nešto trulo u tužilaštvu haškom”.