DOLARSKA KVOTA DEMOKRATIJE

U čuvenom eseju "Kraj istorije", objavljenom posle pada komunističkog sveta, američki polit-ekonomista Fransis Fukujama je zaključio da su kapitalizam i demokratija dva lica iste medalje predviđajući da će sve nacije jednog dana završiti kao liberalne demokratije.
Teoriju da su kapitalizam i demokratija zapadnog tipa jedni drugom neophodni za opstanak umnogome je načeta tokom minulih 15 godina. Impresivni kineski ekonomski bum ostvaruje se pod strogom dirigentskom palicom Komunističke partije. Kapitalizam je Rusiji omogućio da se vrati u klub velikih sila uprkos stalnih opaski Zapada da je njen predsednik postboljševički autokrata. Mnoge zemlje tranzicije prigrlile su kapitalizam mada su im demokratije u pubertetu. Venecueli je nemoguće uskratiti atribut globalnog naftnog igrača iako bi mnogi voleli da vide leđa levičarima optuženim da su antidemokrate.

Ukoliko se etalon demokratije čuva u Vestminsteru ili u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu, onda bi moglo da se zaključi da je Kina od njega daleko, a da su Rusija, zemlje tranzicije ili Venecuela tek nešto bliže najpopularnijem obliku vladavine savremenog sveta.

Da li je baš tako? Da li to znači da "divlji kapitalizam" kako ga je nazivao papa Jovan Pavle Drugi, ili "kaubojski kapitalizam" po Vladimiru Putinu, instinktivno stvara otpor klasičnoj anglosaksonskoj formi parlamentarne demokratije? Ili traga za posebnim formulama dok se, ako se, ostvare Fukujamina predviđanja? Azija govori o sopstvenom modelu. Rusija takođe. Latinska Amerika odavno nije kolekcija diktatura, drži se kapitalizma ali demokratijama daje autentični pečat.

Sada Turska, poslednji u nizu primera uspešnosti kapitalizma koji ne vodi ka propisanom modelu liberalne demokratije. Prošlonedeljni izbori, označeni kao jedni od najvažnijih u istoriji zemlje, ubedljivo su potvrdili popularnost vlade iza koje stoje veliki uspesi ekonomije slobodnog tržišta, ali i vlade koju Zapad sumnjiči da bi Tursku od sekularne države mogla da pretvori u bastion teokratije.

Turska se tokom poslednje četiri godine vlade Redžepa Tajipa Erdogana i njegove Stranke pravde i razvoja (AKP) okrenula islamu. Zabrinuti čuvari sekularnog nasleđa republike koju je osnovao Ataturk izveli su milione na mitinge dok je vojska – tradicionalno snažan faktor domaće politike – imejl porukom upozorila da bi mogla da interveniše.

Rekao bih da je zaokretu manje doprineo prodor fundamentalizma u svet islama, a više politika demokratskog Zapada. Od američkih vojnih ekspedicija u Avganistan i Irak, do sasvim otvorene odbojnosti nekih članica Evropske unije koje pritiskaju, pa i ucenjuju Tursku oko njene kandidature za ulazak u evropsku, sekularnu porodicu naroda.

Kako tamo, tako i ovde. Tržišne šok-terapije, otimačke privatizacije i korupcija nagrizaju demokratski optimizam. Društvo se onda okreće invalidnim pomagalima poput nacionalizma ili religije. Lideri "slobodnog sveta" često previđaju da regrutuju protivnike, a ne saveznike liberalne demokratije. Onda se čude.

Čitava teorija o gotovo simbiotskoj vezi kapitalizma i demokratije gradi se na verovanju da će rastuće bogatstvo stvoriti stabilnu srednju klasu koja će se, kao ključni socijalni amortizer društva, boriti za lične slobode i političku moć. Čak se precizno određuje granica: to se događa kada dohodak po glavi stanovnika dođe na između 6.000 i 8.000 dolara godišnje. Autoritarni režimi "azijskih tigrova" poput Singapura ili Malezije koriste se kao izuzeci koji potvrđuju pravilo.

Da li ima demokratije ispod ove dolarske kvote? Kapitalizam Turske pokazao se kao uspešan iako granica nije domašena: 70 miliona Turaka demokratski se bori za lične slobode i političku moć. Ispada da je problem samo u tome što su većinski glasali za stranku čiji se koncept ne uklapa u Fukujaminu matricu.

Kapitalizam, po svemu sudeći, stiže pre liberalne demokratije zapadnog tipa iako se mnogi upiru da dokažu suprotno. Imati ustav i slobodne izbore nije dovoljno. Nobelov laureat Džozef Stiglic zaključuje da je jedna od najvećih promena od početka 1990-ih sadržana u zaključku da je značenje pojma demokratije postalo magličasto.

Time se otvara veliko pitanje da li će ruski, venecuelanski ili turski model obavezno završiti u jedinom liberalnom modelu koji se propisuje. "Uopšte nije obavezno da kapitalizam vodi ka demokratiji", tvrdi Brus Skot, ekonomista harvardske biznis škole. "Samo jednu stvar možete da kažete a to je da će kapitalizam nemilosrdno proizvoditi nejednakost u prihodima, što će moguće postati nespojivo sa demokratijom".

Odgovor na nejednakosti omogućava prodore nacionalizma ili religije u politički život. Uspešan kapitalizam tada može da spasava demokratiju – pod uslovom da svako primi svoju dozu blagodeti.

To je važna lekcija turskih izbora. Birači ne bi nagradili Erdoganove umerene islamiste da njihove reforme nisu obezbedile impresivan rast, rekordna strana ulaganja i kakvo-takvo približavanje EU. Najjači argumenti su oni koji se nađu u džepu stanovnika. Prazne nacionalističke ili verske retorike su lako oborive mete.

Pitanje je takođe da li bi AKP trijumfovao da se konfrontirao sa SAD ili EU? Teško. Premijer Erdogan dokazuje da su razmimoilaženja moguća kada se tiču demokratskih modela, ali njegova politička platforma ipak je usklađena ranije definisanim strateškim interesima nacije.

Podsticanje ekonomske uspešnosti u savremenom svetu globalne prepovezanosti podrazumeva otvaranje prema drugim političkim sistemima i kulturama. Tržišna ekonomija ubačena u sferu politike jača demokratiju. Možda je, kako veruje Fukujama, i približava liberalnoj formuli Zapada. Pod uslovom da nije ni "divlja" ni "kaubojska".