Vreli dan u Jukatanu

Od našeg specijalnog izveštača

Berlin – Bila je to najveselija konferencija za novinare. Njujorška rok i pank zvezda Peti Smit svirala je gitaru, pevala, imitirala Boba Dilana, šalila se i sadržajno odgovarala na sva postavljena pitanja među kojima je bilo i onih za preskakanje.

Smitova je još samo jedna od mnogih muzičkih zvezda koje su pristigle na ovogodišnji Berlinski festival koji je dobrim delom posvećen upravo rokenrolu. Ona je i junakinja dugometražnog dokumentarnog filma „Dream of Life” američkog modnog i rok fotografa Stivena Sebringa koji je sa Smitovom putovao i snimao je u svim mogućim situacijama punih 12 godina. Ovakva vrsta blizine i druženja rezultirala je sada filmom u kojem Peti Smit, pre svega, upoznajemo kao majku i udovicu, umetnicu i ženu koja se kroz život probija sama, osobu koja često obilazi grobove svojih bližnjih (oca, muža, brata) i prijatelja (Brajana Džonsa i Džima Morisona), a manje kao muzičarku i rok ikonu.

Od filmova u konkurenciji, kao do sada najprivlačniji, vredi izdvojiti meksički film „Jezero Taho” Fernanda Eimbkea (debitovao u Kanu i pobedio u Solunu filmom „Sezona pataka”). Film dopadljivog minimalističkog humora a vizuelne raskošnosti jedan je od dragocenih primera kako treba ispričati filmsku priču u kojoj se, kada se naizgled ništa ne događa, upravo dogodi sve. Radnja filma smeštena je, od jutra do večeri, u vreli lučki gradić na Jukatanu, u kojem upoznajemo glavne junake ali i čitavu galeriju čudaka da bi, iz pozadine, u prvi plan isplivala prava porodična drama. Mali film velikog stila.

Na simpatije i publike i kritike naišao je i novi film reditelja Madžida Madžidija, najizrazitijeg sledbenika italijanskog neorealizma među iranskim rediteljima, što se potvrđuje i njegovim novim filmom „Pesma vrabaca”. Posle uspeha filma „Deca raja” (osvojio je i nominaciju za Oskara), za Madžidija se dugo nije čulo te je njegov berlinski nastup izazvao veliku radoznalost. Madžidi sada, kroz priču o požrtvovanom ocu koji odlazi u grad i radi kao moto-taksista da bi skupio novac za slušni aparat za kćerku, nudi sučeljavanje harmoničnog sela sa neurotičnim i nemilosrdnim zverinjakom, postepeno podižući emocije i samog filma i gledalaca.

Kao slobodnu obradu Kasavetisove „Glorije”, francuski fotograf i reditelj Erik Zonka (i njega nije bilo još od filma „Život iz anđeoskih snova”), predstavio je film „Džulija” sa Tildom Svinton u glavnoj ulozi. Junakinja filma je alkoholičarka, manipulativna osoba, kompulsivni lažov, koja u trenutku samo njoj znane „inspiracije” otima dete bogatom industrijalcu i beži sa njim u Meksiko. Plan za otkupninu je propao, dete otimaju Meksikanci, a film se, iznebuha, od karakterne drame pretvara u nešto što liči na krimi-komediju dugog trajanja.

Znatno povoljniji utisak ostavlja film „Elegija” španske rediteljke Izabel Koičet, sa dve snažne i harizmatične glumačke ličnosti kakve su Ben Kingzli i Penelope Kruz. Film koji se bavi univerzalnim temama kakve su ljubav, smrt i bolest, ali i lepotom koja je podjednako i prokletstvo i blagoslov, u svom središtu ima odnos između sebičnog profesora koji je izgubio pribranost, i studentkinje duplo mlađe od njega u koju se nekontrolisano zaljubljuje. Film je baziran na kratkoj priči „Umiruća životinja” Filipa Rota i, uz snažne dramske elemente, nudi i obilje samoironije i humora. Zvanična projekcija u Berlinale palastu završila se ovacijama Benu Kingzliju i Penelope Kruz.