Bubnjevi u dijalogu

INTERVJU - AN ROŠET

U Francuskom kulturnom centru otvorena je izložba akvarela umetnice An Rošet koja je u Beograd došla i da bi održala radionicu studentima vajarstva Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Mrđana Bajića. U Rektoratu Univerziteta umetnosti je održala predavanje na temu „Skulptura i javne porudžbine”.

An Rošet je vajarka, predaje na pariskoj Akademiji likovnih umetnosti. Na beogradskoj izložbi, uz akvarele, prikazuje fotografije svojih skulptura izvedenih u javnom prostoru. Po narudžbini francuskog Ministarstva kulture i komunikacija osmislila je 2000. godine originalnu skulpturu za park Tiljeri kod Luvra, četiri komada od bronze i ogradu od okruglog gvožđa za dečji povrtnjak. Osmislila je i realizovala prostor Izvora u Ilu (2003), kao i monumentalnu skulpturu za vajarski park na Australijskom nacionalnom univerzitetu u Kanberi. Prošle godine je realizovala „Galantno kamenje”, šest kamenih skulptura za park u Divu.

Kako ste zamislili rad sa našim studentima?

Došla sam da reagujem na ono što studenti rade, a ne da im pokazujem šta da rade i da im namećem svoj način rada. Ja sam kao bubanj. Ako oni udaraju u bubanj, možemo da uspostavimo dijalog, a ako se ne služe bubnjem, onda nema dijaloga.

Kada radite skulpture za javni prostor, koliko se prilagođavate naručiocu?

Postoje dva dela mog rada. Intimniji, koji se odnosi na rad u ateljeu, i to su dela koja su organska po formi, bliska telu i možda nisu baš najlakša za razumevanje. To je ono što ja osećam kao žena. Ono što radim za javni prostor jeste drugačije, ali ostaje organska forma. Sve narudžbine su realizovane na način da mogu da budu prilagodljive drugima. Nije u pitanju jedan naručilac, već lokalna zajednica. Radim u odnosu na jedan određeni prostor i u odnosu na publiku i zato moja mašta i moje viđenje sveta traže zajedničku teritoriju sa publikom. Na fotografijama na kojima su prikazane moje skulpture vidite da sam antimonumentalna. To su horizontalna dela, blizu zemlji, bliska i telu koja pobuđuju želju čoveka da ih dira.

Samo letimičan pogled na Vaše skulpture navodi na pretpostavku da Vam je uzor možda Luiz Buržoa?

(/slika2)Jeste. Ona je moja duhovna baka. Luiz Buržoa i Eva Hes. Kod Buržoa postoji psihološka težina, oseća se autobiografija u njenim delima. Eva Hes je apstraktna, a ja sam negde između apstrakcije i figuracije i odbijam da se opredelim.

Koliko Francuzi vode računa o skulpturama u javnom prostoru?

Smem li da kažem da Francuzi nisu narod koji je posebno zainteresovan za skulpturu. Skulpture u javnom prostoru su oduvek bile problem. Setimo se Rodenovog „Balzaka” ili „Građana iz Kalea”. To su dela koja su naručioci odbili kada ih je Roden napravio. Za „Balzaka” je trebalo da prođe više od 50 godina da bi bio postavljen tamo gde je planirano. Ali, država je ipak imala čvrstu politiku prema vajarskim delima i podržavala je postavljanje u javne prostore. Društvo postepeno prihvata izvedena dela. Ono što sam ja radila u povrtnjaku parka Tiljeri bilo je namenjeno deci, a deca su vrlo otvorena publika. Umetnica sam koja radi dosta sporo i kada radim u nekoj manjoj sredini pokušavam da uspostavim i kontakt sa lokalnim stanovništvom. Kada sam radila prostor Izvora u Ilu, na početku su se muškarci smejali, šalili na račun mojih skulptura, ismevali ih da su ženstvene i erotske, ali su ih na kraju prihvatili.

Na koji način je boravak u Indiji uticao na Vaš rad?

Indija mi je ulila poverenje. Boravila sam na jugu Indije što je drugačije od severa. Na jugu je skulptura nešto što pripada svakodnevici ljudi. Oni imaju prisan odnos sa skulpturom. Maze ih, daju im da jedu, i to je na neki način potvrdilo moj odnos prema skulpturi. U Francuskoj me malo čudno gledaju zbog toga. Moj otac je radio u zapadnoj Africi, donosio njihove predmete i oni su bili vrlo značajni za mene, budući da su predstavljali kombinaciju figuracije i apstrakcije. Ta dela su za mene bila nešto što nisam mogla potpuno da iščitam, i da razumem i ostala su mi nedokučiva. Kada stvaram, želim da slika prizove nešto, ali ne želim da govorim direktno deskriptivnim jezikom, već mi je namera da delo ostane tajnovito i da ponudim nešto što se oseća, što ne može da se iskaže.

Marija Đorđević

----------------------------------------------------------------

Amerikanci nemaju pravo

Kao umetnica, kako komentarišete nedavne provokativne stavove iz Amerike o „smrti francuske kulture”?

Mislim da u svakom stavu ima nečega što bi trebalo saslušati. Ne valja unapred reći da oni ništa nisu razumeli. Svaka kultura ima neke periode ekspanzije i mirovanja. Francusku kulturu trebalo bi posmatrati kao celinu i možemo da govorimo o komercijalnoj kulturi i proživljenoj kulturi. Ako govorimo o tome ko najviše prodaje dela, ko najviše izvozi, ko ima više kapitala, onda govorimo o stavu koji je karikaturalan. Francuska je vitalna i moramo tražiti šta leži u suštini francuskih stvaralaca. Važno je što postoji heterogenost i što postoji više nivoa funkcionisanja u kulturi. Mislim da nije došao dan kada ćemo se smrtno dosađivati u Francuskoj. Neću da budem nacionalista, ali mislim da Amerikanci nemaju pravo da dele lekcije.