„Đon" na slavljenju „večitog derbija"

„Službeni glasnik” je „u saradnji sa dva najveća i najpopularnija fudbalska kluba u Srbiji – Partizanom i Crvenom zvezdom, u duhu svoje kulturne i društvene misije, fer-pleja i sportske igre” hteo da „pošalje pozitivnu poruku da je ’večiti derbi’ najveći praznik srpskog sporta, da pozove na zdrav rivalitet i istakne da nasilju bilo koje vrste ili huliganstvu nije mesto na stadionima”.

Ova izdavačko preduzeće je to htelo da učini kroz knjigu u kojoj dvojica pisaca s različitim navijačkim ubeđenjem iznose svoje viđenje „večitog derbija”. Sastanak autora s predstavnicima javnosti u „Cepterovom” medijskom centru na Terazijama ukrasili su i idoli navijača za sva vremena – po dvojica s obe strane.

Još na „zagrevanju” je sevnuo „đon”. Božo Koprivica, koji je kao „partizanovac” napisao „Derbi, moj derbi”, odlutao je u košarku i, ne birajući reči, počeo da „šiba” po političarima i sudijama, opravdavajući time ishod dvoboja Crvene zvezda i Partizana u polufinalu ABA lige.

Pokušavajući da uzdigne fudbalere u odnosu na neke druge nacionalne velikane (Maradona je za Argentince u nekom segmentu značajniji od Borhesa), a i da iskaže slično priznanje bivšim fudbalerima Crvene zvezde i Partizana koji su sedeli za stolom to je učinio nezgrapno. Na tome mu je prigovorio Vladimir Petrović, koji je, posle kraće razmene reči, zaključio da tu više nema šta da traži i sam sebe isključio – napustio je pres-konferenciju.

Njegov saigrač Dušan Savić i „partizanovci” Nenad Bjeković i Momčilo Vukotić ostali su na terenu i opravdali ono što su organizatori, a i svi kojima je stalo do viteštva u sportu, očekivali od njih. S velikim poštovanjem su govorili o „večitom derbiju”, onima koji su nosili dres u drugačijim bojama od njihovih, priželjkivali da ponovo dođe vreme kada su pre i posle najvažnijeg međusobnog susreta mirno prolazili pored navijača oba tima ili s njima razgovarali o utakmici.

Vule Žurić je kao „zvezdaš” napisao „Mnogo smo jači”. Ta knjiga je štampana odvojeno od Koprivičine, ali s njom čini celinu. I ona je klupski obojena, a njen autor je mnogo bolje vladao svojim strastima, mada ih nije skrivao.

Iako su i pisci knjiga pozivali da navijanje bude onakvo kakvo treba da bude na najvećem sportskom događaju u našoj zemlji, ipak im je prešlo preko usana nešto na šta ne bi trebalo ni da se pomisli. Koprivica je u tome bio oštriji, a Žurić blaži.

Svrha ovakvih skupova nije da se veliča mržnja prema drugom klubu niti da se objašnjava da je prirodno da mu se želi neuspeh kad igra protiv nekog iz inostranstva. To je dolivanje ulja na vatru koju svi treba da gasimo. Juče su to svojim ponašanjem najbolje pokazali baš oni koji su se međusobno bespoštedno borili na igralištu.

I. Cvetković

Dve slike sa istog događaja: nasmejani Nenad Bjeković, Dušan Savić i Vule Žurić (levo), i rasprava Bože Koprivice i Vladimira Petrovića, između kojih je Momčilo Vukotić

(Foto: V. Marković