Volim priče o ženama i muškarcima

„Dani Mira Gavrana” naziv je pozorišne manifestacije koja će od 4. do 6. maja biti održana u zemunskom Madlenijanumu. Tim povodom zemunskoj publici biće predstavljene dve gostujuće predstave „Sladoled” i „Lutka” u izvođenju teatra „Gavran” iz Zagreba koje na duhovit način govore o životnim odnosima. Tu je i predstava „Tajna Grete Garbo” u režiji Đurđe Tešić, koja je već tri godine na redovnom repertoaru Madlenijanuma. Autor sve tri predstave je upravo Miro Gavran, jedan od najtiražnijih hrvatskih dramskih autora.

– U komadu „Lutka” pričam o muško-ženskoj relaciji i svemu onome što se među pripadnicima različitog pola zbiva, poput niza nesporazuma koji su gledano spolja smešni, a iznutra ozbiljni i u čemu će svako prepoznati svoje male nesporazume sa svojim partnerom, ili partnerkom – kaže Miro Gavran, koji je delo „Lutka” napisao pre četiri godine i do sada je imalo devet premijera od Njujorka i Los Anđelesa, pa sve do Češke, Slovačke, Indije… „Sladoled” je, međutim, Gavranova novija predstava koja je premijerno izvedena pre 15 meseci u zagrebačkom teatru „Gavran” i na začudan način priča o majci i ćerki kroz dugih 60 godina zajedničkog života, naravno i o muškarcima koji su obeležili njihove živote.

Od 2002. godine Miro Gavran ima svoje privatno pozorište. Koliko je delikatno kreirati repertoar i održavati vitalnost jednog takvog pozorišnog sistema u današnje vreme, hrvatski dramski autor odgovara:

– Moji prijatelji iz Zagreba koji imaju privatna pozorišta često mi kažu: „Blago tebi, ti ne moraš da tragaš za novim tekstovima, nego ih sam napišeš.” I zaista je olakšavajuća okolnost što u teatru „Gavran” već 13 godina negujemo pravilo da jednom godišnje izvedemo jednu moju premijernu predstavu i 80 do 100 repriza u zagrebačkoj dvorana „Lisinski”, po celoj Hrvatskoj, a često i po Evropi od Brisela i Beča do Krakova, Budimpešte, Srbije, Bosne i Hercegovine. Nije teško održavati teatar koji trenutno ima pet predstava na repertoaru. Bitno je da publika dobije jasne sugestivne životne priče u kojima glumci mogu da iskažu svoju veštinu do maksimuma. Kad ljudi u tim predstavama prepoznaju i delove svog emotivnog života, onda su najsrećniji.

Miro Gavran je izuzetno plodan autor, do sada je napisao oko četrdesetak dramskih komada, među njima i dela: „Kad umire glumac”, „Ljubavi Džordža Vašingtona”, „Traži se nova supruga, „Paralelni svetovi”, „Čehov je Tolstoju rekao zbogom” koje je nedavno imalo i svoju beogradsku premijeru u Bitef teatru, ali i mnoga druga. Gavranova dela do sada su prevedena na 35 jezika i po njima je urađeno oko 300 predstava.

– Ne opterećujem se ni slavom ni popularnošću. Uvek sam koncentrisan na novi posao. Ne umišljam da sam zaslužan za dar koji sam dobio. Moja prijateljstva traju 10, 20 ili 30 godina, u braku sam s istom ženom već 28 godina… Kao dete seoskih učitelja, po prirodi sam vredan, a sve to zajedno od prijatelja, porodice do odnosa prema poslu pomaže mi da budem normalan čovek. Slava mi ne može zavrteti glavu ni zato što sam kao pisac debitovao sa 22 godine i kao student dramaturgije se navikao na to spoljašnje blještavilo. Gledao sam oko sebe glumce i reditelje koji bi naglo bljesnuli, krenuli u alkohol i oholost, rasterali stare prijatelje oko sebe, a posle nekoliko godina nisu više bili ni dobri u tom poslu, ni sretni sa svojim životom – priča Gavran i objašnjava zašto u svojim komadima insistira na muško-ženskim odnosima:

– To mi je najdraža tema, jer ono što se događa između mladića i devojke ili muža i žene, po mnogo čemu je slično onome što se zbiva i među drugim parovima, a opet po nečemu i bitno različito. A na toj uskoj granici sličnog i različitog, opšteg i posebnog pisac može izgraditi uverljivu životnu priču. Kao mladi pisac sam pisao angažovane drame o političkoj manipulaciji, da bih ubrzo shvatio da je za sreću i muškaraca i žena, važan naš odnos prema suprotnom polu, međusobno poznavanje, razumevanje i uvažavanje.

B. G. Trebješanin