Dva helikoptera i replika Terazija

Na zahtev Direkcije za građevinsko zemljište, Opština Novi Beograd krajem januara donela je rešenje o uklanjanju tematskog parka Terazije iz 1930. u čiju izgradnju je uloženo 72 miliona dinara. Razlog je izgradnja nove autobuske stanice, kao i činjenica da ovaj objekat nije bezbedan, a nije ni opravdao svoje postojanje. Čak je bio nelegalno priključen na elektromrežu, ali za krađu struje niko nije odgovarao.

Na Uskrs, predsednik vlade Srbije je „najavio želju” za ekspresnom kupovinom dva ruska helikoptera Mi-171, kako bi se udahnuo novi život posrnuloj vojnoj transportnoj avijaciji.

Samona prvi pogled ova dva događaja nisu u međusobnoj vezi. Jer, izgradnju i rušenje tematskog parka pokriva gradski i novobeogradski budžet, a kupovinu helikoptera republički. Prvi slučaj je jedna od mnogobrojnih promašenih investicija i harčenja novca poreskih obveznika bez sudskog epiloga, dok je drugi u funkciji „jačanja” sistema odbrane, ali koji je usledio tek posle poznate tragedije kod Surčina. Tako ispada da premijer ne bi imao razloga da opterećuje i ovako tanak budžet za odbranu i „doprinese njenom jačanju” da tragedije kod Surčina nije bilo. Za podizanje i rušenje tematskog parka ima dovoljno novca, ali ga nema kada treba obnoviti neki važan vojni resurs.

Novobeogradski slučaj je paradigma „tranzicionog” procesa oličenog u nesankcionisanom javašluku, korupciji, bahatosti, nepotizmu, karijerizmu i parazitizmu nacionalno neodgovornih političkih „elita”, zbog čega većina građana ozbiljno oskudeva i zbog čega nam je svaki društveni sistem, pa i sistem odbrane u ozbiljnoj stagnaciji. A to je upravo ono što ova dva događaja dovodi u uzročnoposledični odnos.

Prvi, kao paradigma, razlog je mizernog stanja i vojnog budžeta, uz ogradu da nije jedini. Jer, koliko je vojnih helikoptera, aviona i druge savremene vojne tehnologije moglo da se kupi za novac ekvivalentan koštanju „uzdizanja i pada” terazijske replike i ko zna koliko još sličnih „Potemkinovih sela”? Prošlogodišnje poplave su ukazale i na poražavajuće stanje sistema zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama, kada nije bilo ni dovoljno lopata za izgradnju nasipa. Svoju treću misiju Vojska Srbije je tada herojski izvršavala sa zastarelom tehnologijom koju su joj političari ostavili.

Vojni budžet tako već godinama služi samo za minimalno održavanje odbrambenog sistema i borbene gotovosti, bez izgleda za bolju budućnost. „Migovi” nam čuvaju nebo samo kad ima rezervnih delova ili kada nam iste pokloni predsednik Putin. Helikopteri nisu opremljeni za zadatke u najtežim meteorološkim uslovima, zbog čega neke uređaje uzimamo na revers od Makedonije. Javnosti se, međutim, saopštava da se proces „reforme” sistema odbrane (čitaj VS) i dalje odvija u pravcu dosezanja nivoa sposobnosti koji je zacrtan u Strategiji nacionalne bezbednosti i Strategiji odbrane. Nešto se tu ipak ne slaže.

Ne tako davno, obavešteni smo o planu kupovine šest ruskih aviona „mig-29M2” i PVO sistema S-350 po vrlo povoljnim uslovima, kao i da je predsednik Putin prilikom boravka u Beogradu oktobra prošle godine izrazio spremnost da uloži tri milijarde dolara u razvoj VS (i deset milijardi u privredu). To je rečeno, a onda je tu temu pokrio medijski mrak. Da li je Srbija odustala od ovog plana i ponude ruskog predsednika i, ako jeste, zbog čega? Da li zbog „rupe” u budžetu ili joj je neko „šapnuo” da to ne čini zbog svog evropskog puta?

Hrvatska je kupila deset takvih helikoptera, dok Grčka još od kraja devedesetih poseduje ruski PVO sistem S-300 i pregovara s Moskvom o njegovom unapređenju. Obe su članice NATO, pri čemu je Grčka skoro pred bankrotstvom.

Profesor Fakulteta bezbednosti u Beogradu