Prilika za Srbiju

Albanski premijer Edi Rama rekao je nedavno da će Albanija i Kosovo biti primorani da se ujedine u zajedničku državu ukoliko put Kosova ka evrointegracijama ne bude otvoren i ako vize za Prištinu ne budu ukinute. Reakcija koja je usledila bila je predvidljiva. Raminu provokativnu izjavu Beograd je otvoreno osudio, a EU kritikovala. Jedan od portparola Unije sugerisao je da Ramina izjava ne olakšava situaciju, dodajući da proces pristupanja EU uključuje „regionalnu saradnju, pomirenje i dobrosusedske odnose”. Pre nego što se dublje upusti u uobičajenu balkansku igru međusobnih optuživanja i zabadanja noževa u leđa, Beograd bi trebalo da razmotri mogućnost koju su mu pružile Ramine reči.

Ramina pretnja mogla bi da se posmatra i kao prilika za Srbiju. Možda je došlo vreme da se Beograd nagodi i podrži uniju većeg dela Kosova sa Albanijom. Najveća opozicija tome biće neki, mada ne svi, kosovski Albanci i pojedini članovi „međunarodne zajednice”. Vlada u Prištini, ponukana idejom svojine, pokušaće da zadrži kontrolu. Ali, drugi će kosovski Albanci podržati ideju. Vlada SAD, verna svojoj očekivanoj beskompromisnosti spram Balkana, protiviće se bilo kakvoj mogućnosti stvaranja jedne takve unije. Evropljani, predvođeni Nemačkom, takođe će se buniti, ali mogu da budu spokojni ukoliko je Beograd snažan u svom stavu. Pregovori sa Albanijom mogli bi da dovedu upravo do onoga što EU želi: „do saradnje, pomirenja i dobrosusedskih odnosa”.

Četiri su razloga zašto bi Srbija trebalo da pregovara sa Albanijom.

Prvo, koliko god to Srbiji teško pada, veći deo Kosova za nju je sada izgubljen. Beograd neće povratiti veći deo pokrajine. Srpski lideri to znaju i već su počeli da se ponašaju kao da je Kosovo otišlo. Istina, oni su zadržali zvaničnu, javnu poziciju da nezavisnost Kosova nikada neće priznati, pogotovo ne njegovu uniju sa Albanijom. Ali, to je uglavnom predstava, svako ko ozbiljno razmišlja o toj temi svestan je da je veći deo Kosova otišao i da se neće vratiti Srbiji. Za odricanje od većeg dela Kosova biće potrebno, naravno, promeniti Ustav, što je izvodljivo.

Drugo, unija Albanije i većeg dela Kosova ne bi predstavljala sigurnosnu pretnju za Srbiju, a mogla bi da joj postane i ekonomski partner. Po svoj prilici, borbene snage Prištine mogle bi da budu inkorporirane u sastav albanske armije. Ali, čak i ako bi se to desilo, od oružanih snaga ujedinjene Albanije ne postoji opasnost – one su slabe, loše obučene i neopremljene. Srpska vojska bi i u tom slučaju bila daleko superiornija. Štaviše, albanski teroristi više ne bi imali razloga da napadaju ni Srbe ni njihove interese.

Treće, uprkos stavovima Evrope i SAD, granice širom sveta ipak nisu svetinja. Bile su prilagođavane, utvrđivane, uklanjane, ponovo uspostavljane ili nametane vekovima. Ovo se posebno odnosi na Evropu i Severnu Ameriku. Sjedinjene Američke Države su i bukvalno nastale na konceptu promene granica – nekada je to činjeno mirno, sporazumima ili kupovinom zemlje, a nekada silom. Sada, međutim, Vašingtonu promena granica na Balkanu ne bi bila mrska samo ukoliko američki političari arbitrarno odobre tu promenu. Sve dok se to dešava mirno ne postoji razlog zbog kojeg granice na Balkanu ne bi mogle da se menjaju kako bi se prilagodile izmenjenim okolnostima.

I konačno, sporazum do kojeg bi moglo doći pregovorima mogao bi da reši nekoliko problema koji su se nataložili u poslednjih dvadeset godina. Dok bi, s jedne strane, dogovor priznao pravo Albanije i Kosova da se ujedine, s druge bi morao da omogući da se teritorija severno od Ibra, na kojoj dominantno žive Srbi, ustupi Srbiji. Srbi u Kosovskoj Mitrovici su u teškoj situaciji koja vremenom postaje sve teža – velika je nezaposlenost, prisutni su siromaštvo, droga. Sve to je Beograd ignorisao, strahujući da će u suprotnom naljutiti EU i Vašington. Dogovor o uspostavljanju i priznavanju Zajednice srpskih opština, koji je trenutno na snazi, ne rešava pomenute probleme. Budući da su Srbi narod severno od Ibra trebalo bi da imaju pravo da žive u Srbiji. Istovremeno, Srbi koji žive u većinski srpskim zajedicama, kao i oni u blizini srpskih religijskih i istorijskih spomenika unutar ostatka teritorije Kosova moraju da budu zaštićeni. To bi moglo da se postigne međunarodnim sporazumom, čiji bi garant bile Ujedinjene nacije ili Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj, uključujući nadzor i proveru, koju bi vršila za to imenovana tela kada su u pitanju Srbi koji odluče da ostanu na Kosovu. Ujedinjene nacije ili Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj trebalo bi da isplate otpremnine Srbima koji odluče da se presele na teritoriju koju kontroliše Srbija.

Osim toga, delovi preševske doline u kojima većinom žive Albanci trebalo bi, takođe, da imaju isto pravo ostvareno pregovorima – da se priključe novoosnovanoj albanskoj državi. Srbi koji odluče da ostanu u tim zajednicama i oni koji odluče da odu trebalo bi da budu zaštićeni istim međunarodnim ugovorom kao i oni koji ostaju na Kosovu. Ukoliko bude odlučeno da zajednice preševske doline budu pripojene Albaniji onda bi putevi i železničke pruge, koji prolaze kroz taj region, a koji su za Srbiju vitalni, mogli ili da budu izmešteni ili bi dobili iste međunarodne garancije.

Svakome ko je pažljiv posmatrač do sada bi trebalo da je jasno da je „međunarodna zajednica” bila beskorisna u rešavanju otvorenih balkanskih pitanja. I Vašington i većina važnijih evropskih prestonica, posebno Berlin, skučeni su i bez kreativnih rešenja kada je u pitanju region Balkana. Do progresa bi moglo da dođe samo ako vlade u regionu krenu u hrabru akciju. Premijer Vučić je u pravu – EU će beskrajno dodavati uslove koje Srbija mora da ispuni ako želi da se priključi EU. Mudar dogovor između Beograda i Tirane, koji bi bio zasnovan na Deklaraciji iz Helsinkija iz 1975, doveo bi ne samo do kreativnog političkog razrešenja teritorijalnih problema i nevolja sa stanovništvom, već bi popločao put mirnom dogovoru i ekonomskom razvojnom planu obeju zemalja.

Profesor nacionalne bezbednosti, Vašington