Bolje imati pravo nego priliku

Američki političari i analitičari, uostalom kao i oni iz Evropske unije, navikli su da o Srbiji govore kao da je tera inkognita, tj. bez bilo kakvih pravnih obzira. To je stari kolonijalni manir koji se naročito aktivira kada nasuprot imaju političare, a često i analitičare, koji ni sami nemaju pravnih obzira prema sopstvenoj zemlji.

U najnovijem primeru ovakvog stava imamo idejnu ponudu američkog profesora nacionalne bezbednosti, Stivena Mejera. Srbija bi za područje severno od Ibra trebalo da preda Albanijiostatak Kosova i prostor koji on naziva preševska dolina. Autor ovakvu „razmenu” gleda kao najbolje i konačno rešenje za uspostavljanje trajnog mira i opšteg napretka.

Da je reč o dokonoj spekulaciji ljubitelja spontanih druženja u nekom vašingtonskom parku, ova ideja ne bi bila vredna pomena. Ovde, nažalost, imamo posla sa ozbiljnim političkim sindromom. Njega čine najave albanskog premijera Edija Rame o ujedinjenju Albanije i Kosova, ultimativni pragmatizam američko-evropskih političara kada govore i odlučuju o Srbiji i koristoljubiva lakomost naših političara od 2008. godine do danas kada delaju na stvari Kosova i Metohije. Njihov zajednički imenilac je „novi početak” kao naročito kreativno rešenje.

Ovu opštu partnersku atmosferu oseća i Stiven Mejer u svom tekstu u kojem bez zazora predlaže jedno ovakvo kreacionističko rešenje. Da se nekim slučajem stav srpskih političara u poslednjih sedam godina ozbiljno držao međunarodnog prava, i posebno Rezolucije SB UN br. 1244, piscu ovog teksta ne bi ni palo napamet da javno razmišlja na ovakav način. Ovako, njegov tekst deluje „realistički”, u skladu sa zapadnjačkom doktrinom da na Kosovu i Metohiji treba prihvatiti realnost. S tim što je „realnost” samo ono što oni vide, jer srpski zvaničnici nemaju svoju sliku iste realnosti.

Ne primećujući ništa istorijski prepoznatljivo u Raminim opakim idejama, Mejer teritorijalne pretnje albanskog premijera preoblikuje u „priliku” za Srbiju. Prvu i četvrtu tačku njegovog predloga možemo posmatrati kao jednu celinu. U tim tačkama on se zalaže za novo državno razgraničenje između Srbije i Albanije. Kao, Srbija Albaniji daje tzv. preševsku dolinu, a Albanija Srbiji oprašta sever Kosova. Ostatak Kosova i nije predmet trgovine. Jer, trgovina je zasnovana na osvajačkom „načelu” fet akompli (svršene činjenice), gde se pravo posmatra kao uzaludna, a ne pravna, činjenica.

Ali, ako su činjenice već svršene, onda nema ni trgovine. Zato je Mejeru lako da u trećoj tački svog predloga kaže da „granice širom sveta nisu svetinja”. Možda i nisu, ali samo u okvirima međunarodnog prava. A kako je Zapad uzimao međunarodno pravo najbolje govori ponašanje njihovih posrednika prilikom jedinih ozbiljnih pregovora vođenih u vezi statusa Kosova 2006. i početkom 2007. godine. Tada je šef posredničke misije Marti Ahtisari jednostrano prekinuo pregovore rečima: „Mene ne zanima kompromis, već samo rešenje.”

Najzad, u svojoj drugoj tački Mejer kaže da „unija Albanije i većeg dela Kosova ne bi predstavljala sigurnosnu pretnju za Srbiju, a mogla bi da joj postane i ekonomski partner”. Ovde autor, kao poklonik radikalnog političkog realizma radikalno gubi smisao za realnost. Ne samo da je mapa velike Albanije danas prisutna u svakodnevnoj političkoj simbolici Albanaca, nego je i realno pretpostaviti da bi ovaj omiljeni zapadni igrač na Balkanu zadržao njihovu naklonost sve do potpunog ispunjenja svojih maksimalnih pretenzija. Danas za Ameriku međunarodno pravo nema gotovo nikakvu praktičnu vrednost. Ona svet deli na prijatelje i neprijatelje, a na balkanskom prostoru ona nema većih prijatelja do Albanaca.

U Srbiji se već godinama povodom Kosova i Metohije širi fatalistička ideja o „konačnom rešenju” koje nema cenu. Apstraktna vrednost takvog rešenja sadržana je u definitivnom okretanju svetloj budućnosti. Sedam godina vladavine ovakve kontrarealističke doktrine kao da nije dovoljno vreme za javno preispitivanje, čak polazeći i od pragmatičnog merila: šta smo dobili? Eto, nismo ništa dobili, čak ni datum. Ili, bolje rečeno, dobili smo javno obavezujuću magiju datuma, a sadašnja vlada planski se odrekla onog dela Kosova koji smo realno kontrolisali. Mejerova fantasmagorična projekcija ima plodno tle u vladajućem stanju političkih i intelektualnih duhova današnje Srbije. Možda ni sam autor toga nije svestan, i ako je tako, naše stanje je utoliko gore. Problem je načelne prirode, jer Srbiju danas može da obrlati svaki fantast sa svojim „dobrim uslugama”. Ne mislim da je to i Stiven Mejer. Ali, u današnjoj Srbiji njegov volšebni predlog o definitivnom razgraničenju bez cene mnogi će prihvatiti kao svrsishodan.

Najzad, ovim povodom i reč o praktičnoj vrednosti prava u konkretnom slučaju. S. Mejer samo jednom pogrešnom rečenicom pominje značaj prava. Kaže da bi „mudar dogovor Beograda i Tirane bio zasnovan na Deklaraciji iz Helsinkija iz 1975.” Pogreška je u tome što je u slučaju zapadnog „rešenja” za Kosovo ovaj dokument drastično pogažen.Tim „rešenjem” povređeno je međunarodno pravo o nepovredivosti granica potvrđeno helsinškim Završnim aktom. U Mejerovom viđenju pravo je pravo samo kad Amerikanci to kažu. Ali, i pored ovog pravnog nihilizma, zapadni političari održavaju trunku pravnog realizma kada su na to prinuđeni. Da nije tako, ne bi tražili od Srbije da prizna Kosovo kao nezavisnu državu. To razumeju i naši političari kada svesno uvaljuju Srbiju u smrznutu vodu pravnog priznanja. I to godinama. A pošto ništa nije gotovo dok sve ne bude gotovo, ostaje još tzv. pravno obavezujući akt između Srbije i Kosova, koji je već načelno prihvaćen u Pregovaračkom okviru za pristupanje Srbije (bez članstva, doduše) u Evropsku uniju. Ali, još uvek, takav akt se može i ne mora potpisati. Mejer svakako misli da mora zato što Srbiju posmatra kao da je tera inkognita.

Profesor Fakulteta političkih nauka, bivši ministar za Kosovo i Metohiju