Građanin Tači

Da je Tomislav Nikolić održao reč i svoju platformu o Kosovu objavio kako je obećao, nesumnjivo bi pomogao mnogima koji su zbunjeno pokušavali da pravilno razreše dilemu oko toga šta raditi sa Hašimom Tačijem.

Najava posete Beogradu čoveka koji se u Srbiji vodi kao osuđeni građanin njene južne provincije, dok je on želeo da bude dočekan kao ministar inostranih poslova države Kosovo, pretvorila se u pravno-političko-diplomatsku enigmu i izazov normalizaciji u regionu. Na kraju se ništa nije dogodilo, ali iza toga što se ništa nije dogodilo stoji štošta.

Kao što znamo, Tači je u Beogradu 24. aprila hteo da prisustvuje konferenciji o evropskim integracijama zapadnog Balkana koju uz saradnju britanske ambasade organizuje nevladina organizacija Omladinski odbor za obrazovanje.

Ne sumnjam u dobre namere organizatora, ali ne treba mnogo pameti da se zaključi šta sve može da uzrokuje Tačijev dolazak. Bolje da je skup zakazan na nekoj izmeštenoj lokaciji? Recimo u Segedinu.

Šta raditi kada se pred pasoškim organima u elegantnom odelu pojavi „građanin Tači”, a kompjuter izbaci podatak da je to „komandant Zmija”, bivši lider Oslobodilačke vojske Kosova koji je zbog ratnih zločina u Srbiji 1997. osuđen na deset godina zatvora?

Svakome je jasno da je zbog evropskih integracija Beograd prihvatio briselski dijalog sa vlastima koje ne priznaje i sa istim tim ministrom/teroristom koji je naspram srpskih zvaničnika do skora sedeo u funkciji premijera, a sada šefa diplomatije.

Iako Borisu Tadiću, Aleksandru Vučiću ili Ivici Dačiću ni danas nije lako da svim Srbima objasne zašto su se rukovali, pregovarali i nastavljaju da pregovaraju s Tačijem, zatvoriti oči pred činjenicom da se radi o pravosnažno osuđenom stvaralo je neprijatnu dilemu: realna politika ili pravo?

Tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević prvi je izjavio da bi Tači mogao da bude uhapšen, šef Vladine kancelarije za Kosovo Marko Đurić dodao je da bi se „taj naš građanin” našao kao „predmet rada određenih institucija”, da bi ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović potvrdio da će policija postupiti po zakonu i „privesti ga pravdi”.

Pravo je nalagalo da Tači bude uhapšen. Ne razumem zašto je predsednik Odbora za evropske integracije Skupštine Srbije rekao da je Vukčevićeva izjava „neodgovorna” i da ukoliko želimo da budemo lider u regionu ne smemo da hapsimo političke lidere koji dođu u Beograd.

Neobavešteni pojedinci ukazivali su i na primer savetnika srpske vlade, bivšeg britanskog premijera Tonija Blera, koji je, takođe, bio osuđen zbog uloge u NATO bombardovanju 1999. Nije isto, njegova presuda je ukinuta 2001.

Država je pokazala da poštuje svoje institucije. Iako je izbegnut skandal, jer hapšenje bi nesumnjivo imalo takav odjek, moguće je izvući neke pouke iz ove situacije. Slažem se sa onima koji smatraju da se afera nije slučajno događala uoči ovonedeljnog nastavka dijaloga u Briselu.

Zovite to provokacijom ili kalkulacijom, ali albanska strana se pokazala proaktivnijom. Tači se nudi da dođe u Beograd znajući da će to njegovi saveznici tumačiti kao dobar gest. I šira javnost, koja je malo upoznata sa srpsko-albanskim konfliktom, po prirodi je sklona da pohvali svakog ko čini gestove pomirenja.

Stvorena je neugodna situacija u kojoj se politička volja Beograda za pregovore sa Prištinom premerava (ne)spremnošću da primi Tačija, pri čemu postoji jedna bitna razlika: briselski pregovori su zvanični, odvijaju se uz prisustvo funkcionera EU, održavaju se na neutralnom terenu. Tačijev „nevladin turizam” nema nijedan od tih atributa, iako mu je nemoguće negirati političke dimenzije.

Propuštanje Tačija značilo bi gaženje državnog dostojanstva. Patetičan, gotovo kolonijalan trijumf pragmatizma nad pravom. Ozbiljna zemlja morala je ovako da postupi. Što je ne sprečava da nastavi da razgovara o miru i normalizaciji. Podrazumeva se da na dve strane sede oni koji su do juče ratovali. Šta tu ima neobično?

Priština je na lako predvidljiv scenario oko hapšenja očekivano pripremila baraže propagandnih poruka. „Ovo je samo potvrda da zvanični Beograd i dalje uvažava odluke Slobodana Miloševića i, nažalost, te zakone koji su i dalje na snazi”, kaže Tačijev zamenik Petrit Seljimi.

Čitava konstrukcija ne zahteva mnogo inventivnosti, ali pokazuje da Priština aktivno koristi bilo koju priliku da zabeleži poen. Pritom se netačno prikazuje da su zločesti Srbi Tačiju zabranili dolazak. Niko ništa nije zabranio, samo je upozorio šta bi bilo.

Profesor Univerziteta u Prištini Miljazim Krasnići ipak zaključuje: „Spremnost zamenika premijera Tačija da ode u Beograd i oštra reakcija Vlade Srbije protiv ove posete bez sumnje pokazuje da je Kosovo korak napred u ostvarivanju duha Brisela, duha evropskih integracija i regionalne saradnje, dok Srbija ima ozbiljan problem zaostajanja na tom planu.”

Verujem da u Briselu ovu marketinšku slagalicu ipak lako dešifruju.

Iako poseta nije ostvarena, Tači je uspeo da razbudi srpske nacionaliste koje će vešto upotrebiti u Briselu. Desničarske grupe poput Srpskog sabora „Zavetnici” su odmah prozvali ne samo nevladinu organizaciju koja je pozvala Tačija, već i čitav nevladin sektor. Apsurdnom izjavom pridružila im se predsednica DSS-a tvrdeći da zna da Tačiju „niko neće moći da garantuje da će njegov dolazak u srpsku prestonicu proći bezbedno”. Biće da se ovo plašenje oslanja na sećanja na paljenje zapadnih ambasada.

Bura u čaši vode se smirila. Nama ostaje da konstatujemo da je kosovsko pitanje složeno koliko je bilo i u startu, da pritisci iz Brisela ne mogu da preko noći otklone duboko nepoverenje i da je u pregovorima sasvim legitimno pribegavati raznim trikovima, posebno marketinškim.