Nevidljivi narod Srbije

Postoji zajednica u Srbiji kojom se malo bave mediji i NVO (čast izuzecima). Oni su skoro nevidljivi, jer se malo govori o njima i o njihovim socijalnim i statusnim problemima, iako su brojna i vitalna zajednica u našem društvu. Oni imaju svoja udruženja i radio stanice, muziku i nostalgiju za rodnim krajem. To su prognani i izbegli prekodrinski Srbi, ali i oni koji su došli pre ratova manje više svojom voljom. Iako su značajne razlike među Srbima iz Hercegovine, istočne Bosne, Like, Dalmacije, Korduna, Banije i Slavonije, kao i onih iz urbanih i ruralnih krajeva, oni ipak dele mnogo zajedničkog. Pre svega sličnu i tešku sudbinu rata i izbeglištva i početak „od nule”, najčešće na periferiji velikih gradova.

Ova grupacija srodnih zajednica ima značajnu, iako ne i vidljivu ulogu u srpskom društvu. To je vitalan deo našeg društva kojeg je izbeglištvo primoralo da se dodatno aktivira i pokaže svoje vrline i vrednosti, znanja i veštine. U nekim privrednim granama poput transporta i građevinarstva ova zajednica ima značajnu ulogu. Ljudi koji pripadaju prekodrinskim Srbima su često veoma vredni, vispreni i sposobni ljudi i u zanatstvu i u biznisu (manja i srednja preduzeća), ali i u poljoprivredi (stočarstvo i povrtarstvo) i trgovini. Kao „dođoši” oni su se fokusirali na privatni biznis i realni sektor. Iako iz ove zajednice ima dosta pripadnika intelektualne elite, pa i pripadnika državnih struktura, većina ipak na tržištu zarađuje hleb nasušni sopstvenim radom u privatnom sektoru.

Kakav oni odnos imaju prema Srbiji? Oni su živeći van matice nekako idealizovali svoju daleku prestonicu Beograd. Teško je ovdašnjim ljudima opisati čežnju i nadu koju su oni gajili prema „svetoj zemlji” Srbiji. Neki od njih su došli kao izbeglice i prognanici kod svojih rođaka i prijatelja i lakše su se snašli posle prvog udara koji je kidao sve postojeće veze u kraju odakle su poreklom. No, oni koji su došli u izbegličkim kolonama, pa su ih iz Beograda kao zatvorenog za njih „prosledili” u neke druge krajeve gde su godinama živeli na periferiji, u izbegličkim centrima su imali teško i turobno iskustvo. Za mnoge od njih Srbija je od majke postala maćeha, surova i hladna kao hale u kojima su našli utočište. Iako ogromna većina pripadnika „prekodrinskog korpusa” ima izuzetno jak patriotski naboj, kod mnogih se zapatilo i razočarenje i ogorčenje. Neki su zbog toga novu otadžbinu potražili negde daleko, neretko i preko okeana.

Kakav je odnos Srbije prema njima? Rekli smo da je kod mnogih pripadnika prekodrinske srpske zajednice stvoren utisak da se Srbija prema njima odnosila maćehinski, da ih u ratu nije dovoljno pomagala, a posle progonstva su vrlo brzo bili marginalizovani i zaboravljeni. Ovaj utisak deli i nemali broj „starosedelaca” u Srbiji. Imali su i velike probleme s dobijanjem državljanstva, pa su neretko lakše dobijali papire u stranim zemljama no, u svojoj matici. Kao što kaže dr Nele Karajlić, kao neformalni glasnogovornik prognanih sarajevskih Srba, mnoge bogate zapadne države su besplatno dobile hiljade vitalnih, sposobnih i obrazovanih ljudi. Za mnoge od njih Srbija očigledno nije imala interes da ih integriše.

Bilo je i diskriminatorskog odnosa prema ovoj zajednici. Stereotipi o Krajišnicima koji su prosti i neobrazovani, a pritom i „ratni profiteri” proširili su se među delom ovdašnjeg stanovništva. Kao što su izbegle Srbe s Kosova neki uvredljivo zvali Šiptari, tako su i Srbe iz Hrvatske zvali Hrvati. Već je Mira Marković početkom devedesetih pisala kolumne o onima „koji su okupirali moj grad”. Taj negativni stereotip se naročito uvrežio unutar zajednice domaćih „liberala” koji su u izbeglicama videli remetilački faktor koji je hronično vezan za miloševićevski režim i nacionalistički je opredeljen. Najčešći motiv animoziteta prema izbeglicama bila je ljubomora i osećaj konkurencije onih koji su videli kako novi sugrađani vredno rade, grade kuće i kompanije ili pak karijere. Kuće su podizali solidarno „na mobu”, a i kompanije uz podršku rođaka i prijatelja.

No, najgore od svega je što su neke političke ili ideološke grupacije podgrevale postojeće negativne stereotipe i vodile jedva skrivenu kampanju kojom su izbeglice prikazivale u vrlo negativnom svetlu. Oni su u njima videli instrument održavanja „zlog” miloševićevskog režima na vlasti, a na ideološkom planu oni su za njih bili neizlečivi konzervativci, nacionalisti i primitivci. U tome su prednjačili beogradski „liberali” koji sebe vole da zovu drugosrbijancima i novosadski autonomaši. Zanimljivo je kako su oni koji sebe vole da vide kao perjanice tolerancije i borbe protiv šovinizma u praksi prema pripadnicima svog naroda pokazivali izuzetnu netoleranciju i neku izopačenu vrstu šovinizma. No iako su se ovakvi nakaradni stavovi uporno negovali oni nisu imali velikog uspeha. Većina nije podlegla promociji „liberalne” netolerancije i ksenofobije. Ali ovo jeste doprinelo da ova zajednica ostane društveno nevidljiva ili marginalna te da do sada ne uspe da artikuliše svoje interese i iskaže svoje stavove i frustracije. Kojih, nažalost, nije malo.