Zašto oklevamo da zamenimo skupe zajmove

Sumirajući godišnje rezultate Ministarstva finansija nadležni ministar Dušan Vujović pohvalio se novinarima kako pada cena zaduživanja i kako Srbija sada može da se uzajmi mnogo jeftinije nego pre nekoliko godina kada se u dolarima zaduživala po kamati od 7,25 odsto. Kao ilustraciju naveo je primer arapske milijarde sa kamatom od dva odsto godišnje.

Prema tumačenju ministra finansija to je, pre svega, odraz poverenja investitora.

U prilog toj oceni najbolje svedoče primeri Španije, Italije i Portugalije, zemalja koje su pre godinu-dve bile na ivici bankrota. Te zemlje se sada zadužuju po kamati od gotovo nula procenata, na kratak rok. Tako je, na primer, kamata na španske dvogodišnje obveznice 0,07, italijanske 0,16, a portugalske 0,4 odsto. Jedina zemlja koja se sada zadužuje po papreno visokim cenama je Grčka, jer dvogodišnje dužničke papire emituje uz kamatu od čak 26,16 odsto.

Ako je trenutak na međunarodnom finansijskom tržištu takav da pare nikad nisu bile jeftinije, može li onda Srbija skupe zajmove iz prošlosti da zameni jeftinim? Jedna ranija procena Fiskalnog saveta pokazuje da bi na taj način državna dugovanja mogla da se smanje za oko 2,5 odsto. Ta analiza rađena je početkom 2013. godine kada je tadašnji ministar finansija Mlađan Dinkić imao ideju da skupe kredite zameni jeftinim.

Prema oceni Nenada Gujaničića, iz Vajz brokera to nije tako jednostavno. Treba najpre uskladiti rokove otplate skupih zajmova sa emisijom državnih dužničkih papira.

– U svakom slučaju treba razmišljati o zameni skupih za jevtinije kredite. Baš kada su kamate povoljne – kazao je Gujaničić.

Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta, smatra da bi to bilo moguće učiniti sa zajmom koji Srbija ima kod Londonskog kluba, gde je kamata 6,75 odsto godišnje u dolarima.

– Taj kredit, na primer, predviđa mogućnost prevremene otplate. Za razliku od nekih drugih zajmova, gde to nije moguće, jer sa poveriocima to nije dogovoreno prilikom zaduživanja. Ono, o čemu treba voditi računa je valutni rizik – podseća Arsić.

Budžetom za 2015. godinu predviđena je emisija evroobveznica od 1,5 milijardi evra. Pitanje je da li se isplati zadužiti se u evrima i kupiti zatim skupe dolare (od početka 2014. dolar je ojačao za 25 odsto) da bismo vratili zajam Londonskom klubu.

– Niko sa sigurnošću ne može da tvrdi šta će se sa valutama dešavati na duži rok. Kad bismo to znali, mnogi bi se obogatili na tim informacijama. Istu tu dilemu sada imaju i oni koji su se zadužili u švajcarcima kada im banke, kao jedan od modela, nude prelazak na evro. Evro sada jeste pao u odnosu na dolar zbog mera Evropske centralne banke, ali pitanje je šta će se na tržištu valuta dešavati u narednim decenijama – kazao je Arsić.

Ministar Dušan Vujović je minulog vikenda istakao da zbog rasta dolara građani neće platiti veći ceh, jer država ima dolare na raspolaganju kojim može da izmiri dospele obaveze. Samo po osnovu kursnih razlika, dug je veći za milijardu evra.

– To znači da mi ne moramo da izlazimo na devizno tržište da kupujemo skupe dolare, već koristeći dolarsku likvidnost izmirujemo svoje obaveze. Pre neki dan nam je na naplatu dospelo 70 miliona dolara, a naše dolarske rezerve bile su 90 miliona dolara. Mi smo od tih para izmirili svoje obaveze. Zamislite da oni koji imaju dug u švajcarskim francima, imaju i neku štednju u švajcarcima, koliko bi im to sada značilo. Na taj način država se osigurala od valutnog rizika, jer osiguranje u prošlosti nismo kupovali – objasnio je Vujović.

Ekonomista Dragovan Milićević smatra da postoji još jedna prepreka zbog koje možda nije moguće skupe kredite zameniti jeftinim. To je nivo duga, koji je na kraju marta bio 73,3 odsto bruto domaćeg proizvoda, odnosno svega što privreda i građani stvore za godinu dana.

– Srbiji je ove godine neophodno 6,6 milijardi evra novih kredita samo za finansiranje dospelih obaveza i minusa u državnoj kasi. U tom smislu dodatno zaduživanje bilo bi problematično – kaže Milićević.

Inače, prema kriterijumima Evropske unije prezaduženom se smatra ona zemalja čiji su dugovi prešli 60 odsto BDP-a. Zanimljivo je, na primer, da Srbija i Nemačka imaju isti udeo duga u BDP-u. U čemu je, međutim, razlika? Prva i osnovna u strukturi privrede, jer je nemačka privreda izvozno, a naša uvozno orijentisana. To znači da Nemci mogu prodajom robe u inostranstvu da obezbede redovno servisiranje obaveza. Sa istim nivoom duga izdaci za kamate u nemačkom budžetu (oko dva odsto BDP-a) gotovo dvostruko je niži od izdataka na ime kamata u našem budžetu (oko 3,5 odsto). Takođe, Nemci bez problema mogu da zanove svoj dug, odnosno da iskoriste aktuelni trenutak i skupe zajmove zamene jeftinim (što i čine), jer je njihova valuta evro, pa u tom smislu nema valutnih rizika.