Zaštitnik bez zaštite

Ne spadam u najveće fanove ombudsmana Saše Jankovića. Jednom prilikom, kada sam kao građanin pokušao da mu se obratim nisam uspeo da se probijem – valjda nisam bio dovoljno uporan, ili možda nisam bio dovoljno „građanin”?! Ali baš zato što mi nije ni prijatelj, a verovatno ni politički istomišljenik (pri čemu je ovo poslednje najmanje bitno), mislim da je još važnije da se digne glas protiv neviđenog skandala i organizovane medijske torture protiv – ne ombudsmana, već čoveka i građanina Jankovića.

Radi se o elementarnom principu, a ne o tome da li su vam Janković i njegov angažman simpatični ili nesimpatični. Baš kao što, na sličan način, mnogi nisu mogli ili želeli da shvate da se i u slučaju skidanja „Utiska nedelje” ponajmanje radilo o tome da li vam se sviđa ili ne sviđa Olja Bećković i način na koji vodi emisiju. Kao i da li su vam uverljivi ili nisu argumenti protiv „Beograda na vodi” koje su opozicioni poslanici, u atmosferi podsmeha i dobacivanja, onomad pokušavali da iznesu u Skupštini.

Čitav smisao institucije „zaštitnika građana” jeste u tome da bude nezavisan od vlasti, naročito izvršne. Ali nevolja je u tome što mi imamo posla sa vlašću koja naprosto ne može da trpi bilo kakvo protivljenje i bilo kakvu autonomnost, nezavisnost i kritiku. Ni kada je reč o ustavnom sudu, parlamentu i opoziciji, a kamoli „tamo-nekakvom” zaštitniku građana i sličnim ljudskopravaškim novotarijama. Dobro, de. Ako se baš mora zbog tog „evropskog puta” i tako dalje, ali čisto onako, pro forme, a ne da se on stvarno meša i petlja u poslove naše, plebiscitarno izabrane i bogomdane vlasti, a naročito, vladara.

Imam utisak da je Janković dugo izbegavao otvoreni konflikt. Na kraju krajeva, ova vlast ga je i reizabrala na funkciju. No, sada je, svojim angažmanom u slučaju „žandarmi protiv Andreja Vučića i Siniše Malog”, kao i stavom da je svojom izjavom da „ne da Gašića i Lončara” premijer prejudicirao ishod istrage o odgovornosti za pad helikoptera, ombudsman izgleda prelio čašu i postao meta najbrutalnije kampanje.

Ali i pre ovog usijanja, Janković je već u nekoliko navrata bio predmet primitivne kampanje u stilu „sram te bilo – kol’ka ti je plata”, „dok građani grcaju, njihov zaštitnik pliva u parama” itd. Kampanja po „nezavisnim” tabloidima je trajala neko vreme, pa onda isto tako naglo prekinuta – neposredno posle susreta Jankovića sa premijerom Vučićem i nakon što su se povodom napada na zaštitnika građana oglasili OEBS i Evropska komisija.

Ipak, ma koliko to sve bilo ružno, providno i neukusno, nije previše odudaralo od srpske tabloidne svakodnevice u kojoj će, da citiram jednog starijeg kolegu, „ako se nastavi ovako, uskoro tajkunom biti proglašen svako ko ima tri obroka dnevno”.

Ali sada je stvar prevršila svaku meru. I po brutalnosti i po providnosti motiva. Zato ne samo neuverljivo nego i cinično danas zvuče reči premijera i njegovih saradnika u vezi sa kampanjom koja se po njihovim medijima danima vodi protiv Jankovića: „Ko ga napada? Niko ga ne dira. Poštujem(o) instituciju ombudsmana, ali ne i Jankovića lično. Mediji su slobodni. Nije on sveta krava, da bude izuzet od kritike.”

Ne radi se o tome da je neko sveta krava i da se ne sme kritikovati njegov rad, već da je u jednoj organizovanoj i tendencioznoj medijsko-policijskoj sačekuši jedan čovek praktično optužen za ubistvo, iako nijedan dokaz na to ne ukazuje, niti indicira. Naravno. Niko to nije baš tako rekao, ali je nesumnjivo sve pakovano (pištolj bez dozvole, barutne čestice na rukama itd.) tako da zbunjenog i površnog čitaoca-gledaoca navede na baš takav zaključak.

Sve u svemu, sredstva i tehnologija koji su ovih desetak dana kampanje upotrebljeni protiv ombudsmana najbolja su potvrda njegovih zaključaka o stanju ljudskih prava i sloboda u zemlji Srbiji. Ukratko, imate pravo da se slažete sa vlašću i imate slobodu – ili, u nešto drugačijoj terminologiji, imate „čast i obavezu” – da slušate i služite gospodara. Eventualno, i da ćutite, gunđate u sebi ili kritikujete u  pola glasa i u krugu prijatelja. I to je to. Zato i jesu komične kvaziakademske rasprave o postojanju ili nepostojanju „cenzure” u Srbiji u situaciji kada se doslovno pred našim očima odvija egzemplaran slučaj medijske torture i iživljavanja.

Uopšte se ne radi o tome da li će Janković ostati na mestu ombudsmana, podneti ostavku, ili biti smenjen. On je javno linčovan, medijski ubijen, mrcvaren, ljudski ponižen i uveliko sahranjen.

I šta mislite koliko će se njih posle ovoga što je snašlo Jankovića usuditi da javno i glasno kritikuje vlast? (Mada ni do sada u tom pogledu nije baš bila velika gužva i navala.) Ili će se svako prethodno duboko zapitati šta mu sve to treba i „ako je Janković tako prošao” čemu li tek on može da se nada. A onda nam, je li, nikakva „cenzura” neće ni biti potrebna. Baš kao ni tamo nekakvi „zaštitnici”, institucije i bilo kakvi posrednici koji građane hoće da štite od „njihove rođene” vlasti.

Glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao”