TA DIVNA STVORENjA

Fudbal je davno postao više od igre. Neko od zanesenjaka reče da je to čista filozofija i malo iznad nje. Možda samo zato što lopta ponekad brže misli od zalutalog igrača. Da loptanje nije obično mangupsko zamajavanje, dokazuje sveopšta, planetarna groznica. To je umetnost, to je posao, čitava jedna industrija koja proizvodi ushićenje, novac, radost, očaj i nasilje.

Tako ispada da se fudbalu ne može odoleti. Pa mu se i ne odoleva. Pre neki dan prvi loptački tim srpskog parlamenta igrao sa selekcijom ruske Dume. I šta je bilo? Ovi naši sastavili ekipu pretežno od punomasnih galamdžija. I sad to društvo, sa kolektivnom težinom od preko dve tone, krenulo na braću Ruse.

Primili su devet lakih komada, a gosti su našim suklatama sažaljivo pomogli da nekako uguraju svoja dva. Znači li to da nam je parlament užiren, trom, debeo i neokretan? A u takvom telu odgovarajući duh, što se vidi i po lucidnim raspravama.

Ali, fudbalska publika je na Balkanu (druga poluostrva i ostrva ostavimo zasad po strani), već dugo sastavni deo politike. Čak je u nekim trenucima bila za korak ispred nje, kao štabna vežba prostaštva i najava velikog međubratskog pokolja.

Socijalni marginalci su mogli da se prividno okanu svoje beznačajnosti samo u divljoj masi. Fudbalska igra je, po nekim (ovlašnim) definicijama, poslednja kombinacija lova i borbe. Ako se grubosti na travi mogu kontrolisati raznim oblicima pritisaka i sankcija na radnike sa loptom, gomila na tribinama je ostavljena sebi i policiji na volju.

Tako ispada da igra sama po sebi ne provocira nerede i nasilje, ali je savršeno opravdanje za to. U etničkim razmiricama, fudbal je dobar paravan za šovinizam i rasizam, dakle i za nastavak politike "drugim sredstvima". Tako je i bilo moguće, i čak neizbežno da ratovi navijača, prepuni silovite mržnje, postanu pouzdan nagoveštaj stvarnih sukoba.

Kad je odigrana ona čuvena utakmica u Zagrebu između Zvezde i Dinama, već se videlo šta sledi: vođe navijača u komandantske uniforme, a najagresivnije tabadžije u boj za odbranu domovine ili otadžbine. Zavisi šta je ko imao!

Rat je završen, mržnja je ostala. Na stadionima, šovinizam je prihvaćeni deo novog folklora. Niko ne želi da napusti igru punu zavodljive, agresivne politike. Pred pad Miloševića na srpskoj "Marakani" igrao se nikakav fudbal, kao uostalom i u komšiluku.

Ali se publika sabirala u velikom broju, i pevala: "Slobodane, Slobodane, spasi Srbiju i ubi’ se!" Bio je to masovni, pevajući verbalni delikt, koji je policija pokušala da zaustavi silom. A pevalo se i ovo, ako je neko već zaboravio: "Koštunice, Koštunice, spasi Srbiju iz ludnice!"

Bila je to pesma istih ljudi koji su godinama ratovali protiv milicajaca Radmila Bogdanovića i Vlajka Stojiljkovića. Isti borci koji će petog oktobra 2000. biti udarna snaga u sudaru sa policijom oko ulice Kosovske, Vlajkovićeve i Majke Jevrosime.

Navijači tih godina imali su ratno i prevratničko iskustvo. Mnogi su se povukli u miran život, pošto su razumeli da je fudbal ovde postao smešan, a energiju za uzaludne borbe već su potrošili.

Ali, onda je stigla nova generacija, puna agresije, jeda i lišena bilo kakvog vrednosnog orijentira. Za njih je nasilje, bilo kada i nad bilo kim, postalo čisti smisao. Fudbal je samo sredstvo, a utakmice ambijent. To je gomila koju igra ne zanima, niti je ona prati. Šovinistička pozicija raznih grupica iz te rulje je ekstremno iracionalna, mada veliki broj militanata ne zna o čemu se tu radi, koga treba mrzeti i zašto.

Kod privođenja Šljivančanina 2003. grupa navodnih navijača podržala je nasilni protest žitelja Filmskog grada. Inače je to bila glupa akcija hapšenja, koja je izazvala pravu pobunu blizu Košutnjaka. Zato su ratoborni navijači za svoje uzore uzeli uteklog generala Mladića i nestalog pesnika Karadžića, pa skoro svaki okršaj počinje songovima u njihovu čast.

I tako godinama, "naši divni navijači" lome sve oko sebe, kad pobesne pale sve što može da se zapali, i uvek se, posle orgija, govori "o grupici neodgovornih". "Grupica" se uredno umnožavala, pa sada broji više hiljada besprizornih huligana. Klubovi ih rado vode van države "da pomognu svom voljenom timu". Sve do Mostara. A onda se UEFA ispizmila na Partizan. Jeste šteta posle onakvog skora, kao da su igrali protiv Albijanića i njegovih dunstera.

Tuča u Mostaru između "dražinaca" i "ustaša" okončana je eliminacijom Partizana. Sada to nije najava novoga rata, nego samo dodatna akumulacija mržnje. Pre svega prema svom klubu.

Fudbal jeste najveća od svih igara, no u Srbiji se igra i košarka. Bili smo prvaci sveta, i možda ćemo ponovo. Ali, pred prvenstvo Evrope u Španiji dvojica najboljih u srpskoj ekipi  danima se nadgornjavaju oko nedoumice ko je od njih veći četnik.

Selektor Slavnić ćuti i ne presuđuje. Četnik u košarci i Partizan u Evropi, to bi mogla da bude samo smešna strana istorije.