Zvornik nije izabran slučajno

 Samo neupućene, ili one koji decenijama zabijaju glavu u pesak, mogao je iznenaditi teroristički napad na policijsku stanicu u Zvorniku, ubistvo policajca Dragana Đurića i ranjavanje dvojice njegovih kolega. Ubica Nerdin Ibrić, star 24 godine, poginuo je u razmeni vatre. Bio je stanovnik zvorničkog sela Kučić Kula, a vrbovali su ga vehabije iz Kalesije. Zvornik nije izabran slučajno. Na obali Drine, na granici prema Srbiji, grad u kojem ratne rane nisu potpuno zacelile, u kojem suživot i međunacionalna tolerancija prolaze još uvek kroz razna iskušenja.

Mnogi pripadnici ratne jedinice „El mudžahid“ stacionirane u Zenici, nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, dobili su državljanstvo BiH. Njihov broj, kako u ratu, tako i poratni, nikad se neće precizno znati; kreće se od nekoliko stotina, pa sve do nekoliko hiljada. Međutim, godinu dana nakon završetka rata IFOR je na brdu Pogorelica, u blizini gradića Fojnica, pedesetak kilometara severozapadno od Sarajeva, otkrio kamp za terorističku obuku u kojem su instruktori bili Iranci. Vlasti u Sarajevu su neuverljivo tvrdile da kamp nije teroristički već antiteroristički. Ali nisu pojasnili šta u takvom kampu rade Iranci. Nedugo nakon otkrivanja ovog „antiterorističkog kampa“, aprila 1997, Sarajevo je posetio papa Jovan Pavle. Nekoliko sati pred njegov dolazak otkriven je eksploziv ispod mosta preko kojeg je kasnije prošla kolona iz pravca aerodroma prema gradu. Ogromna količina profesionalno postavljenog eksploziva bila je dovoljna da razori most, uništi desetine metara ceste i pobije sve prisutne. Uhapšena su dvojica terorista – jedan rođen u Tunisu, drugi u Jemenu. Ali obojica sa državljanstvom BiH. Jedan je kasnije uspeo pobeći iz zatvora u Zenici.

Kad su početkom 2002. iz sarajevskog Centralnog zatvora otpuštena šestorica Alžiraca zbog nedostatka dokaza da su spremali terorističke napade u BiH, Zlatko Lagumdžija, tadašnji predsedavajući Veća ministara, odmah po otpuštanju predao ih je američkim vojnim snagama koje su ih prebacile u zatvor Gvantanamo na Kubi. Od njih šest, petorica su imali državljanstvo BiH. Protiv Lagumdžije su zbog ovoga gesta neka građanska udruženja pokrenula krivičnu prijavu, koju Tužilaštvo BiH nije uvažilo.

Sredinom 2010. eksplozivom je napadnuta policijska stanica u Bugojnu, kada je poginuo jedan policajac, a više njih je ranjeno. Terorističkom akcijom rukovodio je Haris Čaušević, pripadnik vehabijskog pokreta, kojem u Sarajevu još traje sudski postupak.

Samo godinu dana kasnije, oktobra 2011, vehabija Mevlid Jašarević blokira saobraćaj u centru Sarajeva i iz automatskog oružja puca po zgradi američke ambasade. Jedan policajac iz obezbeđenja je ranjen, Jašarević je uhapšen i osuđen na 18 godina zatvora, ali je Apelaciono veće Suda BiH presudu ukinulo i odredilo novi postupak.

Policijska stanica u Zvorniku nije ni prva, niti će, nažalost, biti poslednja u nizu terorističkih napada u Bosni i Hercegovini. Previše je stranaca iz arapskih zemalja našlo utočište u BiH, uglavnom u Federaciji. Većina su za nekakve „ratne zasluge“ dobili državljanstvo i osnovali porodice. Mahom su to kriminalci koji su pobegli iz svojih zemalja da bi izbegli hapšenje, ali i islamski fanatici koji ovde vrbuju nezaposlene mladiće i šalju ih u rat u Irak i Siriju. Odlaze putem privatnih turističkih agencija, pa nije jednostavno pratiti njihovo kretanje.

Mesto Bočinja u opštini Maglaj i Gornja Maoča, koja teritorijalno pripada Distriktu Brčko, ali upravno Tuzlanskom kantonu, mesta su gde organizovano žive vehabijske zajednice. Kada je u februaru ove godine policija ušla u Maoču da bi skinula zastave Idila, jer su imali dojave i fotografije kuća na kojima su bile istaknute, vođe zajednice nisu bile u selu, a nije bilo ni zastava na kućama. Lako se može zaključiti da je prilikom svake racije u selima gde žive vehabije bilo dojava doušnika iz policije.

Akademik Rešid Hafizović odavno upozorava na vehabije: „Oni su došli po našu decu, došli su da uzmu krvavi danak, da nam uzmu srce i dušu kao naknadu za mrvice koje su nam donosili njihovi humanitarci s nečasnim nakanama... Oni su među nama. Šireći praksu tzv. incestnih brakova oni su već dobrano načeli naše tradicionalno i društveno tkivo. Oni su već u našem medijskom prostoru, u našim upravnim i akademskim institucijama, u našim džamijama, posvuda...”

Niko ga nije slušao. Ali, ko ne sluša pesmu, slušaće oluju.

Član Udruženja novinara BiH