Klaudio Magris o Kosovu

Šta bi se dogodilo kad bi svaka nacionalna grupa u svetu, ili u jednoj zemlji, smatrala da treba da ima sopstvenu državu kako bi na najbolji način zaštitila svoje interese, svoj kulturni identitet i običaje? Kako bi to uticalo na život ostalih nacionalnih manjina u toj državi? Da li u doba globalizacije još možemo govoriti o „mitu o rađanju nacije” i teoriji „tla i krvi”?

Jedan od vodećih italijanskih intelektualaca, pisac, esejista i prevodilac Klaudio Magris, kolumnista uticajnog dnevnog lista „Korijere dela sera”, u svom najnovijem komentaru „Kosovo i netolerantni identitet – Nasilne nacije”, pokušava da odgovori na ova pitanja na primeru najavljene kosovske države. Kao što i sam naslov teksta nagoveštava, Magris se protivi stvaranju nekakve jednonacionalne „mini-države” na prostoru veće multinacionalne zajednice, i to iz više razloga. Načelno, on veruje da danas izdvajanje u sopstvenu državu ne znači nužno i bolju zaštitu prava i interesa jedne nacionalne grupe, a u slučaju kosovskih Albanaca čak smatra da bi u „Tačijevoj državi” bili ozbiljno ugroženi interesi i bezbednost pripadnika drugih nacionalnih manjina, pre svega Srba.

Neće (agresivna) nacionalna osećanja ovaploćena u sopstvenim teritorijalnim okvirima očuvati identitet nekog naroda, već dobri zakoni koji svakom pojedincu, bez obzira kojoj nacionalnosti ili religiji pripada, omogućuju da se slobodno ispolji, smatra Magris i ukazuje da nasilje izbija kad se sukobe dve različite realnosti, dva oprečna principa – nacija i država.

Pretenzija da svaka nacija treba da ima državu samo će izazvati nove nesreće, piše Magris.

„Jednu takvu neposrednu minu predstavlja predstojeća nezavisnost Kosova, koju smo isključili iz naše vlade u vreme kad je Italija učestvovala u sramnom kosovskom ratu, vođenom protiv onih – Srba – koji su u prošlosti ugnjetavali Albance, ali koji u ovom trenutku sami predstavljaju ugnjetene. Kosovo bi, tako, postalo jedna minijaturna država u kojoj nijedan Srbin neće moći da živi, i čiji lider Tači, bivši pripadnik gerilske organizacije OVK – videli smo da mnoge fotografije svedoče o njenoj ratobornosti, ali nijednu njenu značajniju vojnu akciju – sad traži svoju zastavu. Frančesko Batistini ukazuje na lančanu reakciju koju bi mogla da izazove nezavisnost Kosova: Abhazija, Osetija, Bretanja, Flamanci i Valonci... dok Alberto Ronki podvlači opasnost od novih, krvavih sukoba na prostorima bivše Jugoslavije”, navodi Magris.

Ko je ikada tvrdio da svaka etnička grupa treba da stvori sopstvenu državu? Kolika bi trebalo da bude jedna nacionalna grupa da bi prerasla u državu? Tri hiljade, dvesta hiljada...? Nije, međutim, brojka važna, smatra italijanski pisac, jer svaka nacionalna zajednica, svaka manjina, mora biti u potpunosti zaštićena, ali ne može zbog toga dobiti svoju državu. „U mikrodržavama nastalim iz nacionalizma i žudnje za identitetom, pripadnici drugih manjina biće izloženi pritiscima. U mogućoj baskijskoj državi mnogi Španci koji bi tu živeli bili bi manje zaštićeni nego Baski koji danas žive u Španiji. Kad bismo počeli svaku zajednicu da cepkamo na njene sastavne delove – po etničkoj, verskoj ili bilo kojoj drugoj osnovi – tome ne bi bilo kraja, ili bismo završili sa pojedincima koji se međusobno uvek po nečemu razlikuju.”

Sjedinjene Države ili Francuska, države velikih nacija, stvorene su snažnim vezama građana koji potiču iz drugih delova sveta ali se iskreno osećaju kao američki ili francuski državljani i, tako integrisani, uspešnije čuvaju svoju kulturu nego nekakvim patetičnim separatizmom. Nacionalnost je „vrela” jer obuhvata vrednosti kao što su jezik, pesme, pejzaži, običaji, hrana... Na strani države su „hladne” vrednosti: zakoni, propisi, bezbednost, socijalna pomoć. Ako volimo „vrele” vrednosti, ganuće nas neka narodna pesma, ne nekakav zakonski paragraf. Ali, upravo će ovaj potonji biti zaslužan za to da možemo slobodno da zapevamo svoju pesmu, poručuje Klaudio Magris.