Filmski grad na četiri točka

Teheran – U Teheranu, pretpostavljam i u celom Iranu, pojam vremena je veoma rastegljiv. To da će vam se neko pridružiti u četiri sata, najčešće znači da ćete ga videti tek oko sedam i to ako baš imate sreće.

Posle tri dana boravka na 33. Fađr Međunarodnom filmskom festivalu- Teheran i na to sam se navikla. Prestala sam da se nerviram što mi dani uglavnom prolaze u dugim čekanjima. Na nekog ili na nešto. I u dugim vožnjama od jedne do druge tačke grada, zbog čega sada još bolje razumem scene iz Kiarostamijevih filmova u kojima se život događa ispred vetrobranskih stakala.

Ipak, prag razumevanja za okolnosti u kojima sam se našla, znatno mi se povećao naviše. Navikavam se na svoj višednevni život u modernom Megapolisu, kakav je Teheran sa svojih 14 miliona stanovnika (sa predgrađima) i sa još pet svakodnevno pridodatih miliona onih koji  iz okolnih gradova ranom zorom pristižu na svoja radna mesta u glavnom gradu Irana. Automobila je, čini se, koliko i stanovnika i zato ovaj grad ima neki svoj poseban, dvadeset i četiri sata istovetni zvuk (brum saobraćajne buke), i zato je stalno u nekoj čudesnoj izmaglici (izduvni gasovi, prašina i pesak), iako je okružen planinskim vencima sa još uvek snežnim vrhovima (a u gradu i do 29 stepeni)...

U Teheranu sve predrasude, koje su doletele sa vama, sa lakoćom padaju u vodu. Ovaj moderan grad (sa bogatim severnim i siromašnim južnim delom), centar je kulture i umetnosti. Ovde je dom fascinantnog Muzeja filma, Kinoteke, koncertnih dvorana, festivalskih palata, Nacionalnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti sa jednom od najbogatijih kolekcija savremenih slikara na svetu... Ovde je dom i najvećeg iranskog filmskog festivala (osnovan posle Revolucije, 1982), sa svojom bogatom i snažnom međunarodnom filmskom selekcijom i filmskim marketom na kojem se svih ovih dana kupuju i prodaju filmovi iz 50 zemalja sveta.

Ono što je mala smetnja, u inače sasvim solidnom festivalskom funkcionisanju,  jeste nesavladivost hijerarhijsko-birokratizovanog (velikog) organizacionog tima festivala. Odgovor na sasvim jednostavna pitanja nećete dobiti direktno od svog ljubaznog i nasmejanog iranskog sagovornika sa organizatorskim bedžom. On će prvo pitati svog nadređenog, a taj onda svog nadređenog, pa onda onog još nadređenijeg... I tako sve do samog vrha i uz mnogo sporosti. Zato mnoge odgovore još uvek nisam dobila. Primera radi, ni odgovor na pitanje – kada ćete mi omogućiti da vidim Muzej savremene umetnosti? Jer, šta da kažem dr Mahmudu Šalui bivšem muzejskom direktoru,  a sadašnjem direktoru Kulturnog centra Ambasade IR Irana u Beogradu? Da u njegovu bivšu kuću nisam otišla, jer sam se „izgubila u prevodu”?

Srećom, te smo se nas četiri žene (grčka filmska bajerka, nemačka distributerka i kirgistanska direktorka tv-festivala), u jednoj kratkoj pauzi između filmova koji se od jutra do mraka neprestano smenjuju u četiri velike dvorane Palate Melat, samoorganizovale i otišle u nezaboravnu posetu fascinantnom Muzeju filma. U njemu nema čega nema iz bogate istorije pokretnih slika Irana, koja je započela svega pet godina posle prvog filma braće Limijer. Stare kamere i tehnička pomagala, stare bioskopske ulaznice i sedišta, čak i kutija sa semenkama, leblebijama i cigaretama koje su nekada nuđene gledaocima u iranskim bioskopima. Tu su portreti svih pionira iranskog filma. Tu je i velelepni plakarski zid sa svim nagradama koje su osvajali iranski filmovi, uključujući i „Zlatne palme”, „Zlatne lavove”, „Zlatne medvede” i Oskara!

I tu u Muzeju filma, u malom ali veoma jasno, vide se sve kontroverze ove zemlje. Među muzejskim eksponatima su i ama baš svi posteri filmova trenutno zabranjenih iranskih filmskih autora, poput Džafara Panahija (u kućnom pritvoru) i petočlane rediteljske porodice Mohsena Makhmalbafa (u egzilu u Londonu), a na policama i sve njihove nagrade! I ne samo to, tu su i njihovi fotografski portreti. Iranske vlasti te mogu, dakle, zatvoriti, „zabraniti”, ali tvoje postojanje i tvoje doprinose zemlji neće izbrisati. Veoma zanimljivo. Baš kao što je bilo zanimljivo videti i sasvim drugačiju realnost od one nekadašnje, u gotovo praznom a velelepnom Mauzoleju ajatolaha Homeinija. No, to neka ostane za neku sledeću priču.

U ovoj je važno reći da celokupan filmski program 33. Fađr IFF –Teheran, zbog kvaliteta zaslužuje ocenu odličan. Izbor filmova je za svaku pohvalu. I ne bih rekla da je ovde radila čvrsta cenzorska ruka. Veliki je broj filmova sa veoma snažnim socijalnim, pa i političkim angažmanom i među filmovima iz programa Panorama iranskog filma. Takav je, recimo, i debitantski film Vahida Džalilvanda „Sreda, 9. maj”, sa izvrsnom Niki Karimi u jednoj od glavnih uloga, iza kojeg kao producent stoji kuća „Nuri pikčers“ čija je generalna direktorka Katajun Šahabi.

Katajun je stara znanica, sa Kanskog, Berlinskog, Venecijanskog festivala. Krajem devedesetih, zajedno sa iranskim rediteljem Madžidom Madžidijem čije je filmove producirala, putovale smo u Indiju na filmski festival u Nju Delhiju. Katajun Šahabi je pre neku godinu i sama bila uhapšena u grupi filmskih autora u kojoj je bio i Džafar Panahi. Sećam se toga vrlo dobro, bila sam jedna od potpisnica peticije za njeno puštanje.

Sada gospođa Šahabi i dalje vredno radi. Na njenom štandu na 18. Iranskom filmskom marketu, među delima iz njene najnovije produkcije, mogu se videti inserti i iz filma „Nahid” mlade rediteljke Ide Panahanden, koji je ušao u takmičarsku selekciju programa „Izvestan pogled” na predstojećem 68. Kanskom festivalu. Reč je o filmskoj priči o problemima kroz koje prolazi mlada raspuštenica u pokušajima da se ponovo uda i to za čoveka kojeg veoma voli. I ovde je reč o vizuelno-poetskom, a veoma moderno režiranom filmu snažnog društvenog angažmana. I „Sreda, 9. maj“ i „Nahid” zavređuju da budu prikazani na beogradskom Festu ili na „Slobodnoj zoni”...

O drugim zanimljivim filmovima sa teheranskog festivala, među kojima je i „ Vavilonski pesak“, najnoviji film Mohamada Al Darađija, reditelja iz susednog Iraka (upoznala ga je lično i publika u Srbiji), u sledećoj festivalskoj priči. Vi ćete moći da je pročitate, ali ja odavde neću moći da proverim ima li kakve slučajno zaostale slovne greške.

-----------------------------------------

„Politika” u Teheranu

U Teheranu je nemoguće izaći na vebstajt „Politike”. Umesto nustranice našeg lista izlazi oznaka M1–4 (neki od stepena cenzure, što niko nije želeo da mi objasni), odmah zatim tekst na farsiju, a posle 30 sekundi sledi i slajd-šou prelepih iranskih pejzaža. Pa, ko ovde hoće „Politiku”, neka izvoli!